Logor zverinjak nosile u sebi do kraja života: Potresna filmska priča o ženama iz golootočkog pakla

Prvi film pozorišne kritičarke i autorke više knjiga iz oblasti teatrologije, feminističkih teorija i ženskih studija, svedočanstvo o političkom i moralnom stradanju žena u vreme Rezolucije Informbiroa 1948. godine, međunarodnu premijeru imao je na 71. Martovskom festivalu.

Sa Golog otoka, mitskog logora-ostrva, na kojem su u vreme najbolnije totalitarne epizode jugoslovenskog socijalizma prevaspitavani nelojalni Jugosloveni, film skreće pogled ka manjem, ženskom logoru na susednom ostrvu Sveti Grgur ili Šagargur, kako glasi lokalni naziv ovog ostrva.

Logorska sećanja Đine Markuš, jedne od logorašica, sačuvana u njenim memorima, susreću se u filmu sa svedočenjima njene nećake Marine tragajući za odgovorom na pitanje kako je više od 600 Jugoslovenki, uglavnom mladih i obrazovanih komunistkinja, ućutkano u logorima i zašto tu tišinu čujemo i danas.

„Mene tema Golog otoka interesuje veoma dugo. Čitala sam, istraživala i uvek me je zanimalo šta se tamo desilo. Manje me je zanimao istorijski kontekst, to sam manje-više znala. Zanimala me je ta logorska trauma, šta se tamo desilo ljudima, zbog čega nisu mogli da zaborave te pozlede ni po izlasku iz logora, neki ni do kraja života. Došla sam do memoara Đine Markuš i u njima našla možda ne odgovore na sva pitanja, ali jesam uverljivo svedočenje tog logorskog iskustva“, kaže Nelević za Sputnjik.

Đina Markuš je završila u logoru zbog kritike socijalističkog režima:

„To je bila 1949. godina i već tada vidimo raslojavanje društva. Nailazimo na formiranje takozvane crvene buržoazije i tada su se javili ti čuveni diplomatski magacini koji su najavljivali mogućnost da elite budu privilegovane. Pošto je Đina Markuš bila prava komunistkinja, ona je regovala na isti način kao i mnogi drugi koministi u to vreme. Najveći broj ljudi je završio u logoru zato što nisu mogli nedosmisleno da se stave na jednu ili drugu stranu - Titovu ili Staljinovu, a među njima je bilo i dosta kritičara novog režima u vreme novog klasnog raslojavanja“.

I muškarci i žene su na Golom otoku tretirani na sličan način - preživljavali su fizičku torturu, radili su teške, često besmislene, poslove:

Nelević ističe da je ta tortura ostavljala duge i tegobne posledice na sve logoraše vidljive do kraja njihovog života, kakav god on bio nakon napuštanja logora:

„Ljudi u logorima su bili različiti. Neki su bili mladi i pred njima je bio ceo život. Neki su ostajali kraće, godinu- dve. Bilo je oficira koji su ostajali po pet-šest godina. Neki su imali porodice koje su ih čekale. Zavisno od toga oni su se različito prilagođavali životu po izlasku iz logora. Mislim da ne postoji nijedan logoraš ili logorašica koji je mogao da nađe mir vezano za to iskustvo i čiji život nije bio snažno obeležen tom traumom i iskustvom. Do kraja života oni su nosili logor u sebi. U filmu i u memoarima Đina Markuš opisuje izlazak iz logora i kaže – 'Idem kući, nemam ništa osim logorske uniforme'. I meni se čini da su mnogi od njih trajno ostali u toj logorskoj uniformi uprkos razlikama u životu. Nikada se ta trauma ne može zaceliti uprkos i lepim događajima kasnije u životu“.

Nelević je tokom rada na filmu razgovarala sa potomcima logorašica i primetila je da se oni različito nose sa tom prošlošću:

„Mnogo nisu ni znali, dok nisu odrasli, da su njihove majke bile u logoru. Mislim da se ovde može govoriti o transgeneracijskoj traumi. Ljudi koji su odrastali neposredno nakon Informbiroa i 1948. najviše su patili zato što su bili sami, stigmatizovani, proganjani. Generacije koje su se rodile 10-20 godina kasnije imale su priliku da žive normalno, ali mnogi potomci sa sobom nose iskustvo nepravde, krhkosti ljudskog bića, moralnosti. To je trauma koja se prenosi sa generacije na generaciju“.

Logoraši su dugo ćutali o onome što su preživeli na Golom otoku. Muškarci su počeli da objavljuju memoare o svojim iskustvima u logoru osamdesetih godina, a žene tek devedesetih godina prošlog veka:

„Izgleda paradoksalno, ali kao da su i u toj situaciji žene morale da dokazuju ravnopravnost sa muškarcima, da dokazuju da su bile političke žrtve. Sve te žene koje su mahom bile komunisti i borci u NOB-u ispostavilo se da su nekoliko godina nakon rata, tretirane isto kao i muškarci. Čim su ušle u javni prostor i zauzele neke ravnopravne pozicije morale su da dele mušku sudbinu kada je reč o presiji i izloženosti političkom nasilju. Žena je bilo manje u logoru nego muškaraca i čak je bilo otpora da se njima prizna to političko stradanje. Kada sam razgovarala sa članovima jednog udruženja Golootočana, pitali su me zašto snimam film o ženama uz komentar 'žene su uglavnom više stradale ako su ostajale kući, a njihov muž bio u logoru'. Čak i tu je postojala ideja da se ženi spori pravo da bude politički proganjana i izjednačena sa muškarcima“.

Nelević podseća da rukovodioci logora na Golom otoku nikada nisu snosili posledice:

„Goli otok je do dan danas ostao nešto oko čega nemamo jasan konsenzus. Cena Gora je jedina zemlja koja nije rehabilitovala Golootočane. To je i dalje tamna mrlja oko koje ne postoji saglasnost. Jovo Kapičić je bio jedan od kreatora i jedan od najznačajnijih ljudi na Golom otoku. Nekoliko godina pred smrt je govorio da logoraši jesu bili izdajnici. Mi i dalje u nasleđu imamo ideju da su bili izdajnici i da postoji neka njihova objektivna krivica. Nje nema. Šta god neko radio, ne može da zasluži da bez sudskog postupka bude strpan u logor i da mu budu oduzeta sva ljudska prava. Šta god mi mislili o istorijskim okolnostima, ljudi ne mogu na takav način da budu degradirani i do te mere poniženi da im se ukine svako ljudsko pravo“.

Pogledajte i: