U ranim 2000-im, NBA je bila liga u kojoj su se često viđali šutevi sa poludistance. Legende poput Kobija Brajanta ili Dirka Novickog redovno su koristili ovaj tip šuta kao pouzdano oružje u svom arsenalu.
Međutim, poslednjih godina, ovaj trend je, kao što je to predstavio novinar Kirk Goldsberi, dramatično opao, a šut sa poludistance gotovo da je postala stvar prošlosti. Nema skok-šuta ni sa bočnih pozicija od koša, ali ni onih čeonih. Košarkaši se radije odlučuju za šut za tri poena ako će da gađaju već sa distance.
Ovaj pristup je dobio na značaju kada su timovi poput Golden Stejta pod vođstvom Stiva Kera i sjajnim šuterskim sposobnostima Stefa Karija i Kleja Tompsona, počeli da dominiraju ligom, postavljajući nove rekorde u broju postignutih trojki.
Sada je uobičajeno videti igrače kako rutinski pogađaju šuteve s velike udaljenosti, često čak i dalje od linije za tri poena, dok se šutovi sa poludistance koriste samo kao poslednja opcija.
Ova promena nije uticala samo na šutere. Centri i krilni centri, tradicionalno vezani za reket, sada moraju da budu ssposobni da šutiraju sa distance ili se suoče sa ograničenjima u svojoj upotrebivosti na terenu. Takođe, sve je manje i horoga i poluhoroga, praktično se viđaju jako, jako retko.
Bez obzira na budući razvoj, jedno je sigurno: NBA liga danas je znatno drugačija nego pre dve decenije.
A, sve se to dalje, naravno, preliva i na evropsku košarku.