Fico okrenuo Slovačku od Ukrajine, a šta ako se Babiš vrati u Češku… /video/

Tema ukrajinske krize, odnosno aktualizacija te teme i rasprave koje iz toga proizilaze - imaju veliki destruktivni potencijal. Razarajući. Najpre se to manifestovalo u svetskoj politici, na relaciji između kolektivnog Zapada i globalne većine, potom u paralelizaciji međunarodnih inicijativa od strane G7 i BRIKS, da bi se konačno stiglo do žestokih okršaja na unutrašnjim političkim scenama u pojedinim zemljama. Sa tendencijom radikalizacije.

Češka je, zbog stava nove parlamentarne većine u Slovačkoj o Ukrajini, odložila dalje međuvladine konsultacije. U praktičnom smislu, posledice ovog poteza neće biti velike. U političkom smislu, već su velike.

Naime, ubrzo posle pomenute odluke kabineta Petra Fijala češki premijer je u Pragu primio lidera opozicione „Progresivne Slovačke“ Mihala Šimečka, dok je Robert Fico u Bratislavi razgovarao sa bivšim češkim predsednikom Vaclavom Klausom.

Podrazumeva se, slovačka opozicija podržava Češku, bivši češki predsednik Slovačku. Naizgled, sa međudržavnog, kriza se prelila na unutrašnji plan. Ipak, može se tumačiti i kako je zbog unutrašnjih trendova poremećena bilateralna relacija. Jer, ne samo u ekonomiji, saobraćaju ili energetici, već i u kulturi, nauci, umetnosti, obrazovanju, između ove dve zemlje sve je toliko isprepletano i povezano da se ponekad stiče utisak kako „čehoslovački duh“ i dalje živi.

Uostalom, legitimne većine za razdvajanje u dve države nije bilo ni te presudne 1992. godine, a po svoj prilici ni nakon nje. U trenutku rasturanja Čehoslovačke Federativne Republike za takvu opciju bilo je 36% stanovnika Češke i 37% punoletnih građana Slovačke. Zbog toga ni referendum nije sproveden, iako je to bilo predviđeno ustavnim zakonom. Kako bi se obezbedila legalnost, dogovorom Vaclava Klausa i Miroslava Mečijara usaglašen je novi ustavni zakon i referendum je zaobiđen.

Jednostavno, zemlja se raspala zato što političke i intelektualne elite u postkomunističkoj eri nisu bile kadre da pronađu funkcionalno rešenje za zajedničku državu.

U Pragu su više bili za federaciju sa jakom centralnom upravom, u Bratislavi za labavu federaciju koja bi u nekim elementima podsećala i na konfederaciju. U takvim okolnostima svaki detalj bejaše osetljiv, pa je došlo i do takozvanog „rata za povlaku“ ili „crticu“ (pomlčková vojna) pošto se ime države na češkom jeziku pisalo na jedan (gore nevaden), a u slovačkom na drugi način: Češko-Slovačka Federativna Republika.

Inače, elite nisu bile kadre da pronađu rešenje pošto je pitanje unutrašnjeg uređenja bilo na stolu još od završetka Drugog svetskog rata. I večito je neko ostajao nezadovoljan.

Moguće i prelomni momenat odigrao se nakon Praškog proleća 1968. godine, kada su komunističke vlasti usvojile novi Ustav (stupio na snagu 1. januara 1969. godine) kojim su osnovane dve ravnopravne socijalističke republike.

Otuda i različita percepcija među Česima i Slovacima o toj, u evropskoj svesti „utisnutoj“ 1968. godini. Za Čehe to je predstavljalo slom svih težnji o „strateškoj autonomiji“ u odnosu na Sovjetski Savez, dok se u Slovačkoj na te događaje nešto drugačije gledalo, između ostalog i zbog činjenice da su predstavljali početak decentralizacije i suverenizacije.

Istraživanja javnog mnjenja po pitanju (ne)opravdanosti razdvajanja redovno sprovođena nakon 1993. godine, uporno su pokazivala da u obe zemlje procenat ispitanika koji podržavaju ovakav rasplet nije predstavljao natpolovičnu većinu.

Oba društva su ostala podeljena, čini se da i danas polovina Čeha i Slovaka ne bi imala ništa protiv ujedinjenja, ali istovremeno su politički sistemi ostali razdvojeni. Iz ovog razloga je uticaj dešavanja u Slovačkoj na političke procese u Češkoj relativno veliki i obrnuto, iako se između stranaka koje deluju u dve zemlje uočavaju brojne razlike.

Povratak Roberta Fica na vlast doneo je i promene u pogledu slovačke vlade na Ukrajinsku krizu. U velikoj meri, to je bilo i očekivano. I zbog raspoloženja stanovništva Slovačke, koje nije delilo optimizam prethodnih vlasti o neograničenoj podršci Kijevu, ali i zbog toga što je među Slovacima jako teško širiti anti-ruski narativ konstruisan u raznim evro-atlantističkim propagandnim centrima.

Od Ljudovita Štura do Svetozara Hurbana Vajanskog, o Rusiji i Rusima među Slovacima se govorilo biranim rečima. Sa druge strane, izbor Petra Pavela za šefa države i njegovog imenjaka Fijale za šefa Vlade označio je i zauzimanje dijametralno suprotnog kursa Češke oko Ukrajine.

Nije nemoguće da u takvom razvoju situacije i Češka promeni svoj pogled na ukrajinsku krizu. Babišu su stavovi Fica i Orbana daleko bliži od stavova Pavela i Fijale. Ovo je pretnja ne samo za aktuelnu vladajuću većinu u Češkoj, nego i velika neprijatnost za NATO. Takav razvoj situacije pokušava se sprečiti problematizovanjem češko-slovačkih bilateralnih odnosa, uz prozivanje Roberta Fica kako je isključivo on odgovoran za to. Naravno, ni Fico ne sedi skrštenih ruku, već traži saveznike u Češkoj koji će mu pomoći da relativizuje pritisak i amortizuje udar.

U prvim procenama čeških i slovačkih analitičara ocenjeno je kako se ove nesuglasice mogu nastaviti sve dok traje sukob u Ukrajini. Možda će tako biti. A možda i neće. Jer, sve se može promeniti već nakon narednih parlamentarnih izbora u Češkoj.