Ugledni ruski umetnik, koji je i poslanik Državne dume Rusije, jedan od osnivača i organizatora Međunarodnog slovenskog foruma umetnosti „Zlatni vitez“, u Beograd je doputovao povodom svog dokumentarca „Bože, osećam tvoje prisustvo“, posvećenog slavnom ruskom reditelju Andreju Tarkovskom.
Burljajev, koji je svoju glumačku karijeru još kao dečak počeo upravo u remek-delima Tarkovskog „Ivanovo detinjstvo“ i „Andrej Rubljov“ u dokumentarcu koji je premijerno prikazan na 71. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma govori o saradnji s Tarkovskim, ali i o duhovnom i religioznom aspektu njegovog filmskog stvaralaštva.
„Ovaj film je sazrevao 62 godine, od mog prvog susreta s Andrejom, kom je tada bilo 28 godina, dok je meni bilo 14. Bio sam kod njega na probi i dobio sam glavnu ulogu u filmu 'Ivanovo detinjstvo'. Upravo tada taj čovek mi je prirastao za srce, za dušu, za svest. On je imao ključnu ulogu u određivanju moje dalje sudbine. Bio sam dečak, ali sam intuitivno video pred sobom tog mladog čoveka, prilično srčanog, pomalo nervoznog... Pevao je pesme Visockog, odevao se sa stilom, uvek u šivenim odelima, ali sam ja, gledajući ga u oči, još tada intuitivno osetio - a život mi je to posle potvrdio - da je preda mnom poseban čovek. Kroz njegove oči sam video njegov duh, koji se sve vreme uznosio u neke druge dimenzije. Andrej Arsenič je živeo više tamo nego ovde, on je bio Tvorčev glas na zemlji, izaslanik Boga kog je osećao intuitivno i celog života mu težio“, kaže Nikolaj Burljajev u razgovoru za Sputnjik.
Kada je snimljen film „Andrej Rubljov“ Vi ste shvatili da je Tarkovski vernik, ali niste to mogli da dokažete. On, zapravo, nikada nije govorio o tome, jer je to bilo sovjetsko vreme.
- Da, mi nikada nismo govorili o Bogu, o Tvorcu, uopšte nije bilo razgovora o Hristu, ali ja sam u dnevniku Andreja Tarkovskog pročitao molitvu: „Bože, osećam da se približavaš, osećam tvoju ruku na svom potiljku i samo mi težina grehova i zlo moje nepromenjene duše ne daju da činim po volji tvojoj. Verujem, Gospode, i želim da vidim svet i ljude onakvima kakve si ih stvorio. Ništa ne tražim, Gospode, pomozi mi i oprosti.“ Ovaj film predstavlja moju ispovest kroz Andreja Tarkovskog, ili isposvest Andreja Tarkovskog kroz mene. Kod nas se sve poklopilo. Ja s njim nikada nisam razgovarao o onome o čemu ovaj film govori, ali ispostavilo se, kada sam čitao njegove dnevnike, da se naše razmišljanje o životu i smrti apsolutno podudara.
Na koji način je Tarkovski uticao na Vas, kakav je utisak ostavljao na druge ljude, kako su ga doživljavali?
- Tarkovski je zaseban kosmos. Uticao je svojom suštinom, svojom umetnošću, kinematografijom kojoj je bio posvećen. Mada, on je negirao praktično sve što je video na filmu. Preda mnom je naveo svega pet do šest imena reditelja. To je Bergman, od koga je učio gledajući njegove filmove. Dalje, Antonioni, Felini, Kurosava, Bunjuel, Breson. Od naših režisera, sovjetskih, preda mnom je samo dva imena naveo, u više navrata. Govorio je da je veoma dobar film Dovženka „Zemlja“ i da je veoma dobar Barnetov film „Predgrađe“. Bio je vrlo strog kritičar jer je sam stvarao originalnu umetnost. I zbog toga je postao režiser broj jedan na planeti. O tome su mi govorili lično tokom susreta Andžej Vajda, Kšištof Zanusi, Goran Paskaljević, Bernardo Bertoluči, Teo Angelopulos. Kusturica mi je, takođe, govorio da je, kako bi shvatio šta je to režija, hiljadu puta na stolu za montažu razvijao novelu „Zvono“ iz „Andreja Rubljova“. Bergman, kom se Andrej klanjao, napisao je: „Kada sam video film tog mladog reditelja, shvatio sam da on ima ključeve od te tajne prostorije u kojoj bih i ja želeo da se nađem. Ali ja tu ne mogu da dospem, a on se tamo oseća kao kod kuće.“
Šta Vam je bio najveći izazov dok ste snimali ovaj film, s obzirom na to da je reč o velikom umetniku, to nije lako preneti gledaocima?
- Svaki čovek ima jednu svoju „pesmu duše“, koju peva u svakom svom delu. Kod Tarkovskog je glavna pesma duše bila žrtva, požrtvovanost. U svim filmovima, ako ih pratimo, postoji zajednička tema žrtvovanja jednog za sve ostale, kao kod Hrista. To je „Ivanovo detinjstvo“, to je žrtva dečaka, malog obaveštajca. A potom i ostali filmovi, „Solaris“, „Ogledalo“, „Stalker“... I njegov poslednji film je nazvan „Prinošenje žrtve“. To je pesma njegove duše, on se svesno žrtvovao, iznenađujući sve koji su ga okruživali. Kada smo mi, glumci, pre svega ja, odlazili kod drugih režisera, oni su na nas gledali kao da znamo više od drugih jer smo došli od Tarkovskog. On je za sve bio posebna supstanca.
Vreme kada je Tarkovski snimao filmove, kada ste Vi u tome učestvovali, potpuno je drugačije od ovog u kojem mi danas živimo. Kako Vam se čini, mogu li današnje generacije da razumeju suštinu svega onoga što je radio Tarkovski?
- Distributerka mog filma, kada je odlučila da prikazuje film po Rusiji, sela je i gledala ga na svom noutbuku. Njen devetogodišlji sin sedi u svojoj sobi, pred svojim kompjuterom, u nekom trenutku ulazi kod nas, zastaje, zaledio se, seda pored nje i do kraja gleda film. To je jedan primer. Dalje, veoma mnogo sam putovao širom Rusije prikazujući ovaj film i doleteo sam na Ural, u Novokuznjeck. Video sam u sali devojku od oko 15 godina, s jarko ljubičastom bojom kose, kakve nema u prirodi, a pored nje mladića, ofarbanog u vatreno crveno, obrijanog, s nekakvim tetovažama. Zapitao sam se kako će oni da fledaju film? Nisam mogao da čekam kraj, odleteo sam u Moskvu pre završetka projekcije, a tri dana kasnije na televiziji sam video upravo tu devojku nakon prikazivanja filma. Snimili su anketu i ona je, raširenih očiju, izgovorila samo dve rečenice: „Ja ne razumem šta se sa mnom desilo. Kao da sam bila u drugom svetu“. Ljudska duša, čak i duša mladog čoveka, traži odgovor na glavna pitanja o životu i smrti, o besmrtnosti, a njoj je film na sve to odgovorio.
Nedavno sam bio u Belgorodu koji sada sve vreme bombarduju. Bio sam u hotelu pred projekciju filma, a te noći, dok sam bio tamo, kroz hotelske prozore sam video kako je naš PVO oborio dve bespilotne letelice. Pred projekciju sam govorio približno o tome o čemu sada govorim Vama, da smrti nema i slično... Nakon projekcije mi je prišla žena od tridesetak godina i rekla da je bila veoma bolesna, da je imala strah od smrti, ali da ga sada više nema. Eto kako deluje film.
A kako posmatrate izazove ovog vremena, u kojem se sve više govori i veštačkoj inteligenciji koja je sposobna, pored ostalog, da napravi i filmski scenario? Kako Vam se to čini, treba li se plašiti toga, ili je to, ipak, moguće samo kada je reč o holivudskim blokbasterima?
- Zavisi od toga u čije će ruke to pasti. Nije slučajno naš predsednik Putin govorio tokom skupa o veštačkoj inteligenciji da on to podržava i da smatra da treba da se razvija, ali da to može biti i poslednji izum čovečanstva. To jest, on razume svu opasnost veštačke inteligencije. Ona nikada neće zameniti živu dušu. Tu je veoma važna kontrola!
A da li imamo dovoljno svesti da bismo to kontrolisali?
- Ne, nemamo dovoljno svesti o tome, jer ko time rukovodi? Činovnici željni novca. To je profit, tržište. Oni ne razumeju... Možda oni koji to sprovode razumeju i žele na taj način da potčine sve... Jedan učitelj je davno govorio da đavo hoće da uništi ovaj svet i da sve razdrobi na komade. Potrebno je biti budan!
Često podsećate na misao Dostojevskog da se „đavo bori protiv Boga, a da je bojno polje srce ljudsko“. Pre nekoliko godina smo razgovarali i tada ste rekli da „spasenje Rusije znači spasenje sveta“ i obrnuto da „propast Rusije znači propast sveta“. Imajući u vidu sve ovo što se događa danas, želim da Vas pitam da li će se svet spasiti, da li ste optimista?
- Tu misao da je spasenje Rusije – spasenje sveta, odnosno da je propast Rusije – propast sveta, ne kažem ja, to su govorili u raznim epohama, proroci u Americi, u Engleskoj, Nostradamus... najumniji ljudi su to govorili, kao da su predosećali, još pre dva veka, pre 100 godina, da će biti upravo tako, da će od Rusije stići spasenje. I naš predsednik je rekao, otvoreno je bacio izazvov đavolu, rekao je protiv čega se danas bori Rusija. Ne samo za moju pradomovinu Ukrajinu, nego za Rus, svetu Rus, a to su Rusija, Ukrajina i Belorusija, to i jeste sveta Rus. Mi smo jedan narod, nas su podelili, kao i vas, mada ste svi Srbi... I, kako je rekao naš predsednik, sada se Rusija bori protiv svetskog satanizma. Sami ste pomenuli citat Dostojevskog: Da se đavo bori protiv Boga na bojnom polju koje predstavlja srce ljudsko. To je večna borba, ona se vodi sve vreme, ne samo sada. Ipak, ja jesam optimista i verujem da će pobediti Rusija jer je njena snaga ogromna! A u tome je podržava i Srbija.