Priča o Nišu: Ožiljci i rane iz proleća 1999.

Bila nam je ugovorena svirka i mi smo se mislili „bombardujte slobodno, mi sviramo i dalje“. Tonska proba nam je bila zakazana za osam uveče i samo što sam uboo kabl u pojačalo i opalio te prve akorde, krenule su da ječe sirene kroz grad, rekao je Pop za Sputnjik.

Trebalo je da nastupe u tadašnjem KPGT Dvorištu, potonjem Nišvilu, dakle u samom centru Niša. Njihova „Katedra“ je tu standardno imala svirke jedanput mesečno, a čak su se kasnije pojavili i u Dnevniku jer su tokom bombardovanja imali jedan zapaženi nastup ispred Narodnog pozorišta.

Zavladao je haos, ali ljudi nisu bežali. Bili su previše zbunjeni. Niko nije očekivao zavijanje sirena. Bombardovanje koje je pre toga zadesilo Bosnu i Hercegovinu bilo je, kaže Pop, drugačije u tom smislu što je tamo nekoliko godina buktao rat. „Kakvo crno bombardovanje“, mislio je Pop, „pa mi smo odrasli na toj njihovoj kulturi“. Nije mu išlo u glavu da neko ko sebe naziva stubom civilizacije može na ulasku u 21. vek iz čista mira bombardovati jednu suverenu zemlju na tlu Evrope.

Bombardovanje Srbije 1999. godine.

CC BY-SA 3.0 / Darko Dozet / Nato bombardovanje SR Jugoslavija 1999. godine. Nato bombe srušile kuće u Vidovdanskom naselju

Svi koji su se u tom trenutku zatekli u centru Niša, sišli u jedan podzemni prolaz. Niš ima glavnu ulicu na dva sprata, pa čitava „Obrenovićeva“ ima podzemni deo. Kada su čuli sirene za vazdušnu opasnost, ljudi su sišli u improvizovano sklonište.

Mi smo bili tu možda nekih dvadesetak minuta ili pola sata. Gradski autobusi su i dalje prolazili, pa sam seo u jedan od njih i otišao kući u Nišku Banju. Kasnije sam na televiziji video da je te noći gađana komanda u Nišu, kasarna u Aleksincu i druga mesta.

Popov brat od ujaka nalazio se u aleksinačkoj kasarni, ali su se svi na vreme povukli iz nje. Sutradan se čuo sa bratom i već tada su počele priče o tome gde će ići i šta će raditi. Nešto kasnije, njegov brat je ušao u večnost kao jedan od palih junaka sa Košara. Imao je samo devetnaest godina.

Ti dani su ubrzano stvarali muškarce od mladića. Popova porodica živela je nadomak bitnog dalekovoda, zbog kojeg je pomislio da je to to. Kraj. Stajao je vani na uzvišici i sudar grafitnih bombi sa dalekovogom izazvao je eksploziju čiji je bljesak prekrio čitavo nebo. Njegova kuća imala je podrum i dok je on gledao u zaslepljujuću belinu, njegovi majka, sestre, komšije bili su na sigurnom. Otac mu se kao komandir teritorijalne civilne zaštite danima nalazio na terenu, a stric je već otišao na Kosovo i Metohiju. U njihovoj ulici, sem njega, nije bilo više starijeg muškog, pa je zbunjeni roker i nezadovoljni student preko noći postao glava kuće.

Vojnici sa Košara.

Uništenje čoveka

Ono što je za sve to vreme, pored pogibije brata, na njega ostavilo najjači utisak, bilo je bombardovanje kasetnim bombama jednog uskog poteza između gradske pijace i Univerziteta u Nišu.

Ja sam u to vreme tek počinjao da se muvam po Studentskom kulturnom centru i tadašnjem Akademskom pozorištu. Tamo smo imali nekakve svoje aktivnosti i išli smo do pozorišta jer nam je to bila neka vrsta bekstva od realnosti. Tu smo visili preko dana i dogovarali nekakve predstave i koncerte, smišljali kakav odgovor kao studenti da damo. Niti smo bili mobilisani, niti smo mogli na bilo koji drugi način da pomognemo u ratu sa nevidljivim protivnikom koji se nalazio na nekih dvadesetak kilometara iznad naših glava.

Hodnicima pozorišta zazvonio je urlik sirena i svi koji su se nalazili na gornjim spratovima Studenstkog kulturnog centra jurnuli su niz stepenice i povukli se u donje hodnike. Sišli su u zgradu Banovine, odnosno Rektorat.

Tako je gruvalo da mi se činilo da je vreme stalo i da se radi o jednoj sekundi, dok je zapravo sve to trajalo nekih pola sata. U samom atrijumu Univerziteta postoji bina na koju je pala kasetna bomba. Detonacija je bila zaglušujuća. Stariji gospodin koji je tu radio u tehnici samo nas je sve odgurnuo na pod, pa sam tada i nos polomio. Godinama kasnije, mnogi muzičari i umetnici prolazili su preko te bine dok je konačno i ona došla na red za renoviranje i obnovu. Dugo je tamo stajao krater u obliku suncokreta koji sam, kao neka vrsta domaćina, pokazivao svima.

Kasetne bombe nisu mogle da probiju metar debele zidove stare predratne gradnje, a studenti su se krili ispod štokova u jednom prolazu. Tresli su se prozori, tresla su se vrata, tresla se i sama zemlja pod njima. Kad se sve smirilo, izašli su na ulicu punu dima. Sve je gorelo. Manje od sto metara od njih, ležala je mrtva trudnica. Gradska pijaca, puna ljudi, masakrirana je u sred bela dana.

Posledice bombardovanja Niša 1999. godine

Kako sam mogao da reagujem!? Hteo sam da j*bem mater svima! Izvinjavam se na terminu, ali ova tema me stvarno pogađa, a ja nikad nisam govorio o ovome. Bio sam izbezumljen. Nisam mogao da poverujem šta gledam ispred sebe, ja sam hipik čovek, roker, pacifista. Tu nisu postojale nekakve vojne mete pa da kažu „ej tu je bilo sakriveno ovo ili ono“. Ma kakvi! Tu apsolutno nije bilo vojnog cilja. Tu je gađana živa sila, gađani su civili. Te kasetne bombe služe samo za jednu stvar – za ubijanje, odnosno uništenje ljudi.

Deci je sve to bilo sjajno, priča Pop. Oni nisu išli u školu, baš ih je bilo briga, zezali su se, trčali po ulicama... To je, kaže, davalo nekakav kontrast svemu... U njima se probudila neka vrstu zajedništva, njima se svideo taj osećaj, a mislili su da će sve što je polupano, jednostavno ponovo biti izgrađeno.

Sve to je nekako u meni napravilo gomilu scena koje ni dan danas ne umem da artikulišem, niti sam ikada do sad govorio ili pokušao da govorim o svemu ovome.

Posledice bombardovanja Niša 1999. godine

Grupu „Katedra“, pored Popa na gitari, činili su njegov kolega gitarista Nemanja, Bambi na basu, Gagi bubnjar i Vlada i Đole kao vokali. Pokušavali su da sebi i drugima skrenu misli sa svakodnevice, a na Dnevniku su završili jer su jedan dan ispred Narodnog pozorišta, između ostalog, odsvirali i svoju obradu Bajagine pesme „Samo nam je ljubav potrebna“.

Najcrnje je pred zoru

Mislio je, kaže Pop, da bombardovanju nema kraja. Ipak, to nije bio najgori deo. Najgore je bilo to što se osećao potpuno bespomoćno.

Hteo sam na svaki način i po svaku cenu nešto da uradim. Da je krenula kopnena ofanziva, neizostavno bih i ja bio u prvim redovima. Ovako smo ratovali sa nekim koga ne vidimo i do koga ne možemo da dobacimo.

Bombe su, ipak, posle više do dva meseca prestale da padaju, ali osećaj gorčine je ostao.

Pop se, kradeći Bogu dane, ponovo zatekao na jednom od mesta zbog kojeg Niš i danas nosi ožiljke. Ovaj put je gađan most u širem centru grada. On se našao u ulici Knjeginje Ljubice, ponovo svedočeći eksploziji koja para uši i sumanutom trčanju preplašenih ljudi po ulicama.

Nema scena, ima samo osećaja. Scene su kad mi stojimo pored prozora i gledamo one besmislene projektile koje lete u nebo i pokušavaju nešto da pogode, scena je kad se ja penjem na Koritnjak iznad Niške Banje, a tomahavk proleće na, činilo mi se tada, nekoliko metara od mene, scena je kad zvoni telefon i javljaju nam da je moj brat poginuo, a ja izlazim napolje, uzimam nekakav kolac i njime bespomoćno udaram u neku jelku... Scene su gomila tako nekih sada već maglovitih sećanja koja čine jedno veliko i gorko osećanje.

Posledice bombardovanja Niša 1999. godine

Dalibor Popović Pop i danas živi u Niškoj Banji. Od mašinstva je odustao, bend se odavno raspao, a njegovo angažovanje u sferi kulture, umetnosti, muzike i filma, bogati nišku scenu već godinama.