Vitražima somborskih majstora svet se divi duže od veka, pohvala stigla i od ruskog predsednika

Aleksandra Stanišić je četvrta generacija Stanišića i danas vodi atelje.

Kaže da je od malih nogu uz oca učila izradu vitraža. Nije volela da ide u vrtić, već se radije u ateljeu družila sa radnicima, upijajući ljubav prema toj jedinstvenoj veštini koja se prenosila sa generacije na generaciju. To i ona danas čini usađujući ljubav prema oslikavanju stakla ćerki Eni.

Tih dvadesetih i tridesetih godina bilo je jako puno posla:

„Vladala je velika tražnja u Srbiji za vitražima, jer su se radile crkve, pravoslavne i katoličke, i neka monumentalna zdanja. Tada se mnogo više gradilo i u projektima su bili predviđeni vitraži. Tako su moj pradeda Milan Stanišić a potom i njegov sin Stevan radili vitraže za Patrijaršiju i Sabornu crkvu. Prvi vitraž za Sabornu crkvu sa prikazom svetog Arhangela izradili smo i poklonili crkvi. Drugi je poklonio Petar Prvi Karađorđević, treći i četvrti dve tada poznate porodice“.

U Ateljeu Stanišić su uoči Drugog svetskog rata za Sabornu crkvu izrađena četiri vitraža velikog formata na kojima su prikazani sveti Nikola, sveti Arhangel, sveti Jovan Krstitelj i sveti Mihajlo, međutim oni su nestali iz Saborne crkve:

Hotel „Metropol“ i „Aero klub“ u Uzun Mirkovoj takođe krase vitraži Ateljea Stanišić. Nekada su skice za njihova dela izrađivali poznati umetnici Vasa Pomorišac, Slobodan Sotirov, Milan Konjović, Zoran Petrović, Mladen Srbinović.

Tradicija se prenosila sa oca na sina, a pored veštine nasleđivala su se i imena, pa u porodici Stanišić dominiraju – Milan i Stevan. Nakon što joj se otac penzionisao, a brat nastanio u Americi, Aleksandra je preuzela atelje u Somboru i sada u ateljeu radi pet žena:

„Svako ima svoj deo posla. Niko ne radi vitraž od početka do kraja. Jedna oslikava staklo, radi nacrte, druga seče staklo, sastavlja vitraže. Moj posao je organizacija svega, dogovaranje posla, uzimanje dimenzija, procena…Mnogo faktora utiče na to kako ćemo uraditi vitraž. Najteži je dizajn i ideja, jer na početku mora sve da se zamisli – koliko staklo treba da bude veliko, da li će pucati zbog svog oblika, nije svejedno da li je prirodno ili veštačko, kojim farbama treba oslikati“.

Staklo se peče u pećima na visokim temperaturama kako bi se spojilo sa bojama i slika se ne može obrisati. Može se samo krenuti od početka.

Ponosna je na vitraž na plafonu firme DDOR u Bačkoj Palanci dug 50 i širok pet metara, ali ističe da su svi vitraži kao njena deca:

„Jako volim kad nas pozovu da restaurišemo neki vitraž, posebno neki koji je izradio moj deda. Kao da ga sretnem opet na tom istom mestu. Popnem se skelom gore, vidim potpis i znam da je on bio tu. To je za mene emotivan trenutak. Vidim na koji način su oni to radili, kako je vitraž čvrst ili oslikan posebnim bojama. Iznenadim se. Sigurna sam da je on radio sa svešću da to traje.“

Priseća se da je njen otac voleo da putuje i pravio je izložbe u Singapuru, Japanu:

„Bio je nemirnog duha. Bavio se i konjima, sportovima. Proizvodio vino. Brat je Ameriku osetio kao svoje plodno tle, a ja sam sebe pronašla u Somboru. Dobro je kad je velika familija, onda svako unese nešto novo. Mislim da nije slučajno što atelje i danas radi, ta ljubav se prenosi“.

Vitraži porodice Stanišić krase enterijere i eksterije građevina i u Iraku, Saudijskoj Arabije, ali i Rusiji. Pitamo Aleksandru da li je tačno da je njihov rad pohvalio lično predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin:

„Mislim da jeste. Moj brat je radio delo za vilu u Kalinjingradu, prostorije koje su bile više privatnog tipa. Upoznao je arhitekte koji su radili u Rusiji i oni su ga povezali sa tim projektom. To je bilo 2010. i 2011. godine. Bio je zanimljiv dizajn. Moj brat je lično išao da montira“.

Ukrasio je Atelje Stanišić i Predsednički letnjikovac Ruske Federacije - Pionirski, hotel „Dagomis“ u Sočiju, Kongresni centar Ruske Federacije – Samara i vilu Podmoskovlje (Moskva).

Nikada nisu odbili neki posao zbog kilometarske distance:

„Moj otac je imao viziju da mi deca treba da učimo jezike i puno putujemo. Nije bilo bitno da li je istok ili zapad, sever ili jug. On je upoznavao umetnike svuda po svetu, mnogo su uticali na njega. Išao i u Irak, moj brat u Saudijsku Arabiju. Da li se radi mali ili veliki vitraž nije bilo bitno. Nikada se nijedan posao nije odbio, uvek smo našli način“.

Aleksandra primećuje da su vitraži danas mnogo zastupljeniji u Nemačkoj, Francuskoj, Irskoj, Holandiji nego u Srbiji:

„Tamo svaka kuća ima vitraž, makar na ulazu, makar mali cvetić. Kod nas je to zapostavljeno i zaboravljeno. Misli se da to mora biti nešto grandiozno, preskupo i da to pripada crkvama. Zbog toga moja ćerka Ena, koja je završila grafički dizajn i master ilustracije u Engleskoj, dosta radi sa decom jer smatra da treba da se upoznaju sa umetnošću vitraža i možda požele jednog dana da ih izrađuju, da nekako spasimo taj vitraž od izumiranja“.

Atelje Stanišić sledi amanet svog začetnika, i dalje se drži standarda u izradi koje je postavio Milan Stanišić, sve se izrađuje ručno i nemaju konkurenciju u Srbiji:

„Sada radimo jednu crkvu u Hrvatskoj. Trebalo bi do Uskrsa da završimo. Lepi su motivi i likovi. Vrlo je inspirativno, svaki delić stakla je oslikan. Jedva čekam da to montiramo“.

Pogledajte i: