Kad se žena tretira kao ormar: Životna priča konkubine u kandžama holandskih kolonizatora

Tim rečima Isa, glavna junakinja romana „Svetlije od mene“ holandske književnice Dido Mihilsen, ohrabruje sebe u odluci da krene u beleženje svoje životne priče.

Mihilsen, gošća beogradske izdavačke kuće „Klio“, u svom prvom romanu donosi životnu priču svoje čukunbabe, rođene Indonežanke sa ostrva Java, koja se suprostavila zakonima svoje kaste i iz straha od nametnutog braka postala „njai“ - domaćica i konkubina holandskog kolonizatora, izgubivši sva prava poput robinje.

„Iz albuma svoje majke saznala sam za Isu. Ona je sakupljala fotografije o svom životu i na prvoj fotografiji je bila moja čukunbaba. Tada sam se zainteresovala za njenu sudbinu. Nisam uspela da saznam mnogo o njoj, ali jesam o ženama koje su bile istog položaja kao i ona i koje su delile njenu sudbinu. Saznala sam da je moj deda napisao priču 'Njai Isa' i onda sam rešila da to ime upotrebim i za svoju junakinju“, kaže Dido Mihilsen za Sputnjik.

Baba i deda su joj ostavili veliku arhivu o životu u vreme kada je Indonezija bila pod vlašću Holandije, gledala je filmove koji se bave tim vremenom, dosta je istraživala pa čak i posetila palatu u Džakarti, zatvoreni grad u kome je Isa rođena, a koji se nije mnogo promenio.

Dido Mihilsen

Žena je stvar bez prava

Mihilsen je znala da je mešovite krvi, ali je ta činjenica nije toliko zaokupljala dok nije otkrila priču svojih predaka:

„Sad znam da vučem korene iz dve kulture – indonežanske i holandske. Lepo je znati da potičeš iz tako bogate kulture. Otkrila sam da sam u svom vaspitanju imala mnogo više indonežanskih elemenata nego što sma ih bila svesna. Moj otac je takođe pola Holanđanin, pola Indonežanin i otkrila sam i o njegovoj prošlosti zanimljive detalje“.

U svom prvom romanu, nagrađenom priznanjem holandskih knjižara, Dido Mihilsen prikazuje na prvi pogled egzotičan život na ostrvu Java u drugoj polovini 19. veka, bogatu kulturu ispunjenu pričama i mitovima koje se prenose sa kolena na koleno, ali i svet obespravljenih žena.

„Za razliku od britanske kolonijalne vlasti, holandska vlast je podržavala i pospešivala držanje konkubina koje su često nazivane 'ormar' ili 'rečnik' što govori dovoljno o njihovom položaju i nepoštovanju njih kao ljudskih bića“, kaže naša sagovornica.

Iz albuma svoje majke saznala sam za Isu. Nisam uspela da saznam mnogo o njoj, ali jesam o ženama koje su bile istog položaja

Bolje zaboravi na majku

Mihilsen je pišući knjigu „Svetlije od mene“ želela da da glas svim bezimenim i zaboravljenim ženama:

„Isa je u jednom trenutku shvatila da je sebe poništila u potpunosti i da kada umre niko neće znati za njeno postojanje, čak ni njena deca. Zato je rešila da ispriča svoju priču. Ja sam usvojila dve devojčice iz Kine i ovo je moj način iskazivanja poštovanja i njihovim biološkim majkama“.

Isine ćerke, koje njihov otac Holanđanin nije priznao, usvaja drugi par, a Isa, radi njihove bolje budućnosti, pristaje da im bude samo dadilja. Odrastaju zaboravivši da im je ona majka i brzo bivaju poslate daleko od nje.

„Jedna od ćerki krenuće u potragu za majkom, ali bilo je perioda kada je rasizam bio toliko izražen, da su joj svi govorili da zaboravi na majku i taj deo svog porekla“, napominje književnica i njena unuka.

U Holandiji počinju da shvataju da su vekovima nepravedno tlačili jedan narod

Buđenje svesti u Holandiji

Dok se u holandskoj književnosti autori, pišući o kolonijalnoj prošlosti, bave egzotičnom prirodom, Mihilsen je želela da ispriča priču iz ugla svoje čukunbabe i prikaže drugu stranu prošlosti svoje zemlje.

„U Holandiji je u toku osvešćivanje kada su u pitanju Drugi svetski rat i indonežanska borba za nezavisnost. Neposredno po završetku Drugog svetskog rata kolonijalna prošlost je prikazivana na jednostran način. Sada počinju da shvataju da su vekovima nepravedno tlačili jedan narod i da rat, koji su vodili, ne služi im na čast“.

Mihilsen kaže da se položaj žena u Indoneziji promenio, ali pod uticajem religije:

„Islam je u vreme koje obrađujem u knjizi bio mnogo tolerantniji, otvoreniji. Danas je pod velikim uticajem Saudijske Arabije postao strožiji. U Indoneziji se mnogo toga desilo od Drugog svetskog rata. Smenjivale su se vlasti koje nisu bile sjajne i još uvek nisu imali vremena da se hladne glave pozabave svojom prošlošću“.

Dido Mihilsen: Nadam se da će ljudi shvatiti koliko dugo traju priče poput Isine“

Nismo daleko odmakli

Knjiga je u Holandiji naišla na dobar prijem, a prevedena je i na indonežanski:

„U Indoneziji je uglavnom čitaju mlađi koji nisu mnogo zainteresovani za kolonijalni aspekt priče, već više za ulogu žene i odnos žene i muškarca tako da je čitaju na jedan drugi način. U Holandiji je dobro primljena, jednako među ljudima svih rasa. Među Indusima zato što su saznali nešto o sebi, a među belcima zato što su naučili o prošlosti i ulozi Holandije kroz istoriju“.

Samim naslovom romana „Svetlije od mene“, Dido Mihilsen podseća nas koliko boja kože i rasa određuju sudbinu, ne samo njene junakinje:

„Bojim se da to vekovima važi i da i dalje utiče. Na svetu ima mnogo žena poput Ise. Još uvek ima zajednica u kojima žena živi u nekom obliku ropstva. U Evropi ubistva žena su česta pojava. Nismo mnogo daleko odmakli po tom pitanju. Nadam se da će ljudi shvatiti koliko dugo traju priče poput Isine“.

Dido Mihilsen je napisala nastavak o svojoj prababi Luizi, Isinoj ćerki, a priprema i treću knjigu o svom ocu čija radnja će se odigravati tokom i nakon Drugog svetskog rata.

Pogledajte i: