Aca Seltik: Moja mama i danas misli da mi je muzika hobi /video/

Grupa „Ortodoks Kelts“ održaće 17. marta u Domu omladine 32. put koncert za Dan svetog Patrika, a ove godine obeležavaju i 30 godina od objavljivanja svog prvog albuma.

Frontmen benda Aleksandar Petrović, poznatiji kao Aca Seltik, za Sputnjik se priseća početaka grupe, kako se zarazio irskom muzikom i koliko je važno ostati dosledan sebi.

- Svesna samo donekle. Sve je počelo jako davno. U mojoj kući se uvek slušala muzika. Sećam se da sam kao mali bio u prilici da čujem i „Dablinerse“, Džona Renborna i „Čiftense“ i raznorazne folk uticaje unutar rok matrice. U jednom trenutku sam ja to verovatno samo prepoznao u „Pougsima“ i onda je jednostavno puklo. Prosto je to postalo moj primarni način izražavanja kroz irsku muziku odnosno, kako više volim da kažem -keltik rok. Mi jesmo fuzija klasičnog roka i keltske, odnosno irske muzike. Sve posle toga je išlo manje-više spontano.

- Sve to zajedno. Milić Vukašinović je jednom u šali rekao: „Ako te muzička numera ne uzbuđuje toliko da zbog toga napraviš svašta, onda ta muzička numera ne valja“. Svaki put kada smo slušali „Pougse“ kao klinci, kao da smo bili na vrhu sveta. To je bilo nešto što nam daje krila.

Već sa drugim albumom počinjete da stvarate svoju muziku i to biva prepoznato.

-Svaki bend počinje sa obradama, tradicionalima, utvrđivanjem sebe unutar muzike. Onog trenutka kada počnete sebe da izražavate kroz stvaralački rad, onda počinjete da pišete pesme i praktično mi smo sebe izbacivali kroz te pesme. To je prosto neizbežan korak u evoluciji svakog muzičara. Taj prvi impuls je bio solidno trapav, ali je izrodio „Drinking song“, ali prva pesma koju sam napisao bila je „Blue“. Želeli smo da ispoštujemo osnovne muzičke postulate keltske muzike, ali se nismo libili da rokerski deo, uz koji smo odrasli, ugradimo da bismo bili takvi kakvi jesmo. Jako je lako skinuti nečiji aranžamn, nečiji način pevanja, muziciranja, ličiti na nekog, ali mi nismo nikada hteli da ličimo na nekoga. Hteli smo da budemo svoji i mislim da smo u tome i uspeli.

- Prvi nastup „Ortodoks Keltsa“ ja sam gledao iz publike, jer nisam bio u prvoj postavi koja je bila samo instrumentalna. Moj prvi koncert sa „Keltima“ je bio 9. novembra 1993. u malom džez klubu Doma omladine koji je bio pun. Nisam znao da ću dobiti honorar za taj koncert. To mi nije uopšte padalo na pamet. Nismo imali ideju da sviramo za nekog drugog. Svirali smo zbog sebe. Mi smo to voleli i to je pronašlo put do onih drugih koji su to isto voleli a nisu imali priliku gde da čuju. Prvi album smo snimili na nagovor ljudi iz publike. Sledeći koncert za Dan svetog Patrika, moj prvi, bio je u rasprodatom KST-u što je bilo nepojmljivo za jedan anoniman bend. To iznenađenje je posle vodilo ka većim prostorima. Naša publika se umnožavala geometrijskom progresijom i niko nije mogao da pomisli koliko ljudi sluša tu muziku, dok se nije pojavio „Ortodoks Kelts“.

- Mi smo imali sreću da ne živimo od toga. Svi imamo svoje poslove. Kao nekada, kada je rokenrol bio u začetku – išao si na posao, a svirao u slobodno vreme. Moja mama i dan danas misli da mi je muzika hobi. Mi ne zavisimo od toga i to je možda naša najveća sreća, jer smo slobodni da radimo kako sami osećamo da treba. Nema zahteva industrije, marketinga, publike. Sami sebe oblačimo, sami sebe zaplićemo, sami sebe otplićemo. I prilično dobro plivamo u tome.

- Mogli smo da postanemo i projekat i to bi verovatno značilo da sviramo i pevamo ono što nam se ne sviđa. Mi nismo znali gde da kupimo gitaru, notne knjige nisu postojale, nije bilo interneta. Sam otkrivaš način na koji neko peva, pa izgovor, akcetovanje. Danas neki klinac u svojoj sobi može da odabere gitaru koju želi, skine akorde sa interneta, vežba osam sati dnevno, može da postane majstor gitare u kratkom vremenskom roku na vrhunskom instrumentu, ali problem je što nema prostora da se predstavi. U medijima nema emisija koje će da guraju talente, nema mesta za svirku, gde će moći da dođe i kaže: „Imam nešto da vam pokažem, dajte binu“. Reći će mu: „Sine, gde je tu naša zarada?“ Sve se pretvara u projekat. Tejlor Svift je planetarni fenomen, ali ona je projekat, od malena je gajena za to. Sve je veći spektakl od same muzike. Ne može neko da bude dobar i uspešan a da nema dobre pesme, ali iza toga stoji čitav tim, a mi smo i dalje ekipa iz kraja.

- Interesantno je da u samom tom irskom miljeu većina na taj način razmišlja. Šejn Mekgovan je celog života bio antizvezda. Nik Kejv takođe. Ali su ogromne veličine. Brus Springstin je fenomen svoje vrste, tribun radniče klase, koji pravi neverovatno velike turneje i ostavruje ogromne prihode, ali i dalje je Brus Springstin, a ne proizvod industrije. To su retki primeri. Ja ponekad idem glavom kroz zid, ali moja nezavisnost u umetničkom pogledu je neupitna.

- Dablin je bio ispit svoje vrste. Prvi put, kada smo svirali van bivše Jugoslavije, van zone komfora, bilo je na Keltskom festivalu u Trstu. Ja sam tada ukapirao da mogu da ih podignem na noge kao i naše u KST-u. Kada jednom to prođete i shvatite da je planeta ipak jedno malo mesto, onda sve legne na svoje. Svi bi očekivali da smo u Dablinu bili mrtvi od treme, a zapravo nismo imali nikakav neobičan osećaj. Publika je bila sastavljena od Iraca, Srba, Hrvata i Poljaka. Značajno je bilo da su došli ljudi iz Londona i Glazgova, Engleske i Škotske, što je stvorilo ideju da bi trebalo svirati i tamo. Dablin nam je potvrdio da smo na pravoj liniji. Interesantan je jedan kompliment posle svirke. Prišao nam je jedan stariji gospodin od sedamdesetak godina, sa štapom, uglađen, kao da je izašao iz „Dablinersa“ i rekao: „Samo da vam čestitam, sačuvali ste srž irske muzike. Niste je razvodnili, kao oni koji trpaju sve živo“.