KULTURA

Izuzetna studija: Kako su se u Srbiji preplitali politika i književnost /video/

Književnosti je mesto u aktivnom i turbulentnom društvenom polju, bilo bi naivno da verujemo da ona može da bude i stvarana i čitana mimo tog polja jer se u njemu proizvode kulturna značenja, kaže za Sputnjik Vesna Trijić, autorka studije „Književnost između politike i kulture: Branimir Šćepanović i Danilo Kiš“.
Sputnik
Da je reč o izuzetnom delu u kome je detaljna analiza društvenih i kulturnih prilika druge polovine 20. veka potkrepljena mnoštvom činjenica, svedoči i nedavna nagrada „Dimitrije Bogdanović“ za 2023. godinu koja se odeljuje za najbolju knjigu iz oblasti humanističkih i društvenih nauka.

Književost i politika

Tvrdnju da je u proizvodnji kulturnih značenja književnost kod nas uvek imala prvorazrednu ulogu, Vesna Trijić potkrepljuje samim svojstvom književnog dela koje uvek posreduje društvena i politička pitanja karakteristična za epohu u kojoj ono nastaje.
„Nije svako književno delo tendenciozno, ali ono može da bude čitano kao da jeste neko simboličko razrešenje postojećih društvenih sukoba. To ne znači da će svaka književna kritika kao odgovor na književno delo značiti njegovu političku instrumentalizaciju, ali znači da svi ovi tekstovi posreduju – nekada svesno, nekada nesvesno – ono što se u samoj stvarnosti događa. I mada nije svako delo unapred politički promišljeno, postoje ona koja jesu stvarana tako da budu društveno i politički upotrebljiva“.
Danilo Kiš
U knjizi je dat istorijat ne samo književnosti nego i društvenog života, s tim što je njen akcenat stavljen na „polemiku veka“ nastalu po objavljivanju Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Ona pokazuje kako je ta polemika gotovo prirodno proistekla iz nekih višedecenijskih procesa koji su uvodili ideološke i političke elemente, ali i lične ambicije u samu književnost.
„Moj cilj je bio da proučim i protumačim poetičke odnose između Danila Kiša i Branimira Šćepanovića, ali je bilo neophodno da najpre rasvetlim književno-istorijski kontekst. A on je veoma složen i veoma protivrečan i zbog toga sam sa naročitim oprezom svemu tome pristupala. Građa nije bila nedostupna, imam svedočenja relevantnih savremenika događaja, učesnika u događaju, objavljene su prepiske, memoari, arhivska građa samog Udruženja književnika… Oprez je postojao naročito zbog tumačenja tih događaja od strane samih autora Kiša i Šćepanovića. Nakon `Časa anatomije` došlo je do radikalne promene u načinu na koji su oni tretirani, kako su u istoriji naše književnosti pozicionirani. Dok su oni kao književnici stasavali – a afirmisani su sredinom šezdesetih godina istovremeno kao članovi jedne neformalne grupe književnika u kojoj su osim njih dvojice bili i Mirko Kovač, Filip David i Borislav Pekić – uvek su bili posmatrani kao najznačajniji predstavnici te generacije, istovremeno kao antipodi, s tim da je u književnoj kritici blaga prednost davana Šćepanoviću.
Branimir Šćepanović

Lom posle Časa anatomije

Posle `Časa anatomije` došlo je do potpunog loma, do potpunog preokreta. Branimir Šćepanović je na razne načine - u stvari sledeći onaj narativ koji postoji u `Času anatomije` - omalovažavan pisac čije proučavanje nije bilo poželjno. U tom zapaljivom političkom kontekstu Kiš je unapred osuđivao sve one koji bi čitali ili tumačili Šćepanovića kao sledbenike Dragana Jeremića što je u stvari bila uvreda. Kao što je na neki način ubeđivao glumce da ne učestvuju u filmovima koji bi bili snimani po Šćepanovićevim delima. On nije želeo samo da ga uništi kao pisca već i da na svaki način spreči da njegovo delo ima budućnost i u tome je uspeo. Zato je bilo neophodno da pre poetičkih poređenja, poređenja pripovednih postupaka, književnih dela između kojih postoje određene analogije, rasvetlim sam književno-istorijski kontekst. Da se što neposrednije suočim sa samom tom prvobitnom stvarnošću, sa člancima koji su u to vreme bili štampani, sa pismima koja su u to vreme bila slata, i da pokušam da razumem logiku tog njihovog sukoba koji je na kraju imao dalekosežne posledice“.
A na početku tog sukoba stoji jedno gotovo književno bratstvo, kaže Vesna Trijić i podseća da je Kiš upravo sa Šćepanovićem prvi put ušao u Udruženje književnika koje je već tada radilo u saglasju sa politikom – o čemu govori i Kišova izjava da je UKS mesto za rešavanje socijalnih i stambenih problema pisaca.
„Kao i ostala udruženja i UKS je u stvari pripadalo politički osmišljenim organizacijama. To su bile organizacije koje su i pre Ustava iz 1974. i onog parcelisanja države projektovale to rešenje - raspad Jugoslavije i formiranje novih nacija – crnogorske, makedonske, bošnjačke. To su bili proizvodi komunističke ideologije koja je još davno pre Drugog svetskog rata planirala raspad Kraljevine Jugoslavije i pri tom optuživala srpski narod za hegemone ambicije. Tako da je borba protiv srpskog nacionalizma prirodno i bila cilj rada Komunističke partije, naročito u ovom periodu.“
Jedan od događaja koji to potvrđuje je i reakcija srpskih pisaca na Deklaraciju o hrvatskom jeziku koju su najoštrije osudili ljudi iz vlasti u Srbiji. Srpski pisci su nazvani nacionalistima a njihov uticaj – maligan i poguban.
„Latinka Perović ih je tada označila kao rankovićevce i kao `pojavu koju treba saseći u korenu`. To je taj militantni rečnik koji je njima bio svojstven. Pisci koji su potpisali Predlog za razmišljanje, poput Pekića i Šćepanovića bili su pozivani na pojedinačne razgovore pod pretnjom da će na razne načine biti izbačeni iz književnog života. Šćepanović je bio među onima koji su svoj potpis ubrzo potom i povukli. Ali postoji neposredna veza, jedan tok koji od Predloga za razmišljanje i kritike uređivačke politike `Književnih novina` vodi do čuvenog Kišovog intervjua `Doba sumnje` iz 1973. a onda ka `Času anatomije`. To je jedna logika kulturnog kretanja koja je politički motivisana i čiji je proizvod na samome kraju - `Čas anatomije`.
(Ceo intervju sa Vesnom Trijić pogledajte u video prilogu)
KULTURA
Priznajte, ovo vam je moja mama ispričala: Jasminka Petrović o poverenju koje rađa knjige
Komentar