DRUŠTVO

Ključ je u prevenciji: Treba li sniziti granicu krivične odgovornosti maloletnika

Nedavno istraživanje pokazalo je da više od 90 odsto ispitanika smatra da granicu za krivičnu odgovornost maloletnika treba sniziti sa 14 na 12 godina. Iako zbog uticaja tehnologije deca danas deluju zrelije nego pre, stručnjaci upozoravaju da je realnost drugačija i da treba pažljivo odmeriti argumente za i protiv uvođenja ovakve mere.
Sputnik
Istraživanje Centra za nestalu i zlostavljanu decu iz Novog Sada pokazalo je da 92 odsto ispitanika podržava ideju spuštanja granice za krivičnu odgovornost maloletnika. Na uzorku od 5000 ljudi različitih starosnih, polnih i obrazovnih kategorija, pokazalo se da zbog, kako nagađaju stručnjaci, nedavnih tragičnih događaja povezanih sa ubijanjem dece i odraslih od strane maloletnika, ogroman broj ljudi podržava spuštanje granice na dvanaest godina starosti.
Advokat Predrag Savić govori za Sputnjik da je ova tema od ranije prisutna u javnosti, ali da se zbog prošlogodišnjih dešavanja ponovo aktuelizovala. Zbog svega što se dogodilo, obe strane, i oni za i oni protiv spuštanja granice, imaju jake argumente za svoje stavove. Ipak, on podseća da, sa tehničke strane gledišta, ovakve izmene u zakonu Republike Srbije nisu baš jednostavne, budući da su vezane za međunarodne konvencije.
Srbija je ratifikovala konvenciju Ujedinjenih nacija koja predviđa da ta granica bude 14 godina, a komitet UN se po pravilu protivi ukidanju i smanjenju te granice. Sada imamo jednu paradoksalnu situaciju jer te vaspitne mere prema maloletnicima koje se primenjuju kada nisu krivično odgovorni pokazuju slabe rezultate. Te mere nemaju efikasnosti i nisu uopšte delotvorne u najvećem broju slučajeva, izjavio je Savić za Sputnjik.
On smatra da maloletnici danas, uz pomoć savremenih tehnologija i noviteta u obrazovanju, mnogo brže sazrevaju nego što je to ranije bio slučaj i brže shvataju sve zakonitosti i društvene norme i da se prema njima treba odnositi ozbiljnije. Bolje su informisani, brže sazrevaju psihički i fizički i zbog toga, smatra Savić, kazna mora biti individualna i u njenom sprovođenju mora učestvovati čitav tim stručnjaka, psihologa, pedagoga...i da se rezultat može očekivati tek nakon timskog praćenja primene kazne.
Dete sa laptopom

Povećana nezrelost

Psiholog Marina Nadein ne deli ovakvo mišljenje i smatra da je današnja „zrelost“ dece samo privid. Ona objašnjava da se zrelost posmatra kroz intelektualnu, emotivnu i voljno-motivacionu komponentu ličnosti, pri čemu se ova poslednja posmatra kroz ispoljavanje odgovornosti.
Naša sagovornica objašnjava da pojedina istraživanja pokazuje da su deca danas manje emotivno zrela, a da je voljno-motivaciona komponenta daleko slabija nego što je nekad bila kod dece istog uzrasta. To je, veruje ona, posledica savremenog načina života ispunjenog tehnologijom, ali i današnjeg dominantnog načina vaspitavanja koji je popuštajući i polazi od pretpostavke da su deca sama po sebi dobra. Ovde se, opominje ona, nikako ne radi o borbi „dobra“ i „zla“, već o tome da današnja deca nemaju nikakvo iskustvo, te da je doza discipline i pripreme za život vrlo važna, kako na nivou zajednice, tako i na nivou porodice.
Mislim da je manja zrelost zahvaljujući manje razvijenoj emocionalnoj i voljnoj komponenti ličnosti. Deca danas imaju mnogo više informacija nego što je to bio slučaj bilo kada u istoriji i pitanje je kako oni te informacije obrađuju, šta sa njima rade... a nedostatak emotivnog faktora tumačim kroz činjenicu da nove generacije previše vremena provode na mrežama i da im najveći deo komunikacije ide preko tehnologije, a ne života.

Više štete nego koristi

Korektivne mere su, smatra Nadein, sigurno u nekoj meri korisne, ali ih je teško izmeriti, budući da zavise od ličnosti do ličnosti. Razumljiva je i potreba društva da podigne nivo opšte bezbednosti, ali je pristup potpuno pogrešan, kaže ona. Deca koja još nisu emotivno sazrela ne bi bila u stanju da prihvate i razumeju mere kazne koja im je dodeljena. Uz to, društvo bi bilo privremeno smireno, ali bi se novi problem sa istom osobom ponovo javio kasnije i jedini način njegovog zaustavljanja bila bi prevencija.
Pretežno bi bilo štetno za dete jer ono, u većini slučajeva, nije u stanju da to podnese i to je vrlo traumatično iskustvo. Bez obzira šta je dete uradilo, ne govorimo uopšte o aktu i kazni, već o tome kako bi ta kazna uticala na dete, mislim da sankcionisanje deteta u tom uzrastu na taj način ne bi imalo pravog efekta što se tiče resocijalizacije, ističe Nadein za Sputnjik.
Zatvor

Raskorak u fizičkoj i emotivnoj zrelosti

Deca današnjice mnogo ranije stupaju u svet odraslih nego što se to za njih predviđa i na društvu je da im pruži adekvatne informacije, ali i smernice, kako bi se ona ispravno socijalizovala, kaže psiholog Aleksandra Janković, ali i upozorava da kod dece, intelektualni uzrast najčešće ne odgovara njegovoj socijalnoj i emotivnoj pismenosti.
Garanciju da se dete razvija u pravom smeru ne daje ni to ako ono potiče iz „dobre“ porodice, ako ima izvanredne ocene u školi, ili ako učestvuje u raznim sekcijama i kursevima, niti bilo šta od ovoga predstavlja garanciju da dete neće ugroziti sebe ili druge.
Deca danas fizički i intelektualno sazrevaju ranije, to je tačno, ali razvoj njihovih socijalnih veština, naročito odnos prema emotivnim sadržajima, daleko je ispod tog kriterijuma i samo kalendarsko pomeranje granice krivične odgovornosti ne bi ničemu doprinelo. Ta deca izgledaju fizički i intelektualno kao da imaju mnogo više godina, ali njihov uzrast u psihološkom, emotivnom i socijalnom smislu je ispod granice.
Dok je ranije društvo bilo postavljeno tako da su stariji, često i previše, odbacivali i manje vrednovali mišljenja i osećanja dece, danas je, kaže Sputnjikova sagovornica, klatno otišlo na drugo stranu, pa se deci daju prava koja ona ne mogu da razumeju i iznesu, s obzirom na to da su emotivno, psihološki, a posebno socijalno nedovoljno zrela.
Ovo znači da deca mogu i te kako pokazivati različite akademske uspehe, ali da imaju problema u savladavanju osnovnih socijalnih veština i da ih je napredak tehnologije i odsustvo pravog ljudskog kontakta uslovio da budu „gotovo bezdušni“.
Vršnjačko nasilje

Šta je rešenje

Jankovićeva rešenje u borbi protiv maloletničke delikvencije ne vidi u spuštanju starosne granice, već u prevenciji, što bi podrazumevalo veliki zaokret i promenu u ponašanju celokupnog društva prema svoj deci, a ne samo kažnjavanje onih koja su počinila zločin.
Problem se, kaže ona, neće rešiti kažnjavanjem dece od 12 godina, jer je pravi problem u samom prepoznavanju devijantnih ponašanja, roditeljskoj nebrizi ili nebrizi o suštinskim pitanjima dečijih života. Spuštanje granice ne bi dalo nikakve rezultate bez prevencije, upozorava psiholog.
Ono što je očigledno, bar iz slučajeva koji su bili dostupni javnosti, jeste da su ponašanja koja spadaju u domen psihopatologije ili bar poremećaja ponašanja bila prisutna, ali okolina, i to često najbliža, poput roditelja, nisu prepoznali problem na vreme, pa se poremećaj nastavljao i dobijao epilog u nekim zbivnjima koja imaju tragičan ishod, rekla je Janković za Sputnjik i dodala da bi istom logikom granica mogla da se snizi i na kažnjavanje desetogodišnjaka, ali da to opet ne bi dalo nikakve rezultate.
Naša sagovornica smatra da je rešenje u dugoročnom radu cele društvene zajednice i to ne sa problematičnom, već svom decom i da ih, pre svega, treba učiti odgovornosti kako bi se smanjio broj maloletničke delikvencije. Puko smanjivanje granice kalendarske „zrelosti“ bez osvrtanja na psihološku zrelost deteta, ne bi ništa rešila, zaključuje ona.
Komentar