Na Zapadu ništa novo: Fašizam ponovo maršira /video/

Uostalom, onaj deda nemačke šefice diplomatije Analene Berbok, za koga se sad ispostavlja da je bio „bezuslovni nacista“ a unuka je na njega ponosna, imao bi zbog čega da bude zadovoljan. Njegovo (ne)delo, naime, nije propalo kada su svi mislili da jeste. Samo je bilo prikriveno.

A sada se ponovo pomalja, i to sve glasnije. Velika operacija normalizacije nacizma i fašizma na Zapadu je uveliko u toku. Tako da u Nešvilu u Tenesiju, na primer, (neo)nacisti sasvim slobodno šetaju uz kukaste krstove i pozivni broj 2218, što je šifra za bring back Adolf Hitler, vratite Hitlera...

Ova perverzna namera je, naravno, počela da izbija na videlo upravo u Ukrajini pre 10 godina kada je naslednicima Stepana Bandere prva (i najkrvoločnija) dama Stejt departmenta Viktorija Nuland delila kolačiće na Majdanu. Da bi, logično, iz svega toga onda nastala nacistička jedinica Azov koja je uspešno rebrendirana čim je počela da se bori protiv Rusa tako da su svi na Zapadu odjednom prestali da primećuju vučje kuke, crna sunca i ostale nacističke simbole čak i kada bi nepažnjom dospeli na zvanične naloge NATO-a i predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog na društvenim mrežama.

Ubrzo će se ispostaviti da to nije ni slučajna a ni izolovana pojava. O tome, uostalom, sasvim rečito svedoči već i pomenuti slučaj esesovca Jaroslava Hunke, kome nisu samo aplaudirali u kanadskom parlamentu nego su ga i svečano pozvali na državnu večeru kod premijera Džastina Trudoa u čast Zelenskog. Potonje pravdanje — kako nisu znali da se Hunka borio sa nacistima dok se borio protiv Rusa — postalo je i sasvim neuverljivo kad je Kanada odbila da ga izruči Rusiji. Ostala je sigurna kuća za naciste kakva je sve vreme i bila.

U istu kategoriju spada i prošlomesečna odluka nadležnog suda u Italiji da fašistički pozdrav ispruženom rukom nije zabranjen ako se pretvaraju da je to rimski a ne fašistički pozdrav — pa su stotine njih to odmah iskoristili da iskažu počast trojici ubijenih pripadnika jednog neofašističkog (a ne starorimskog) pokreta — što će reći da pomenuti deda-nacista Valdemar Berbok tu dođe samo kao paradigma neprijatne istine koja je dosad potiskivana. Ali se sada, u žaru borbe protiv Rusije, sve to izlilo na površinu.

A imalo je i šta da se izlije. Naime, o istorijskom kontinuitetu je reč. I za to postoji obilje primera.

Ikona američkog kapitalizma Henri Ford je za svoj 75. rođendan 1938. od Hitlera dobio Veliki krst najvišeg reda nemačkog orla, najveće odlikovanje koje je jedan stranac mogao da dobije. Preskot Buš, otac odnosno deda dvojice predsednika Amerike, sa Hitlerovim nacistima je poslovno sarađivao sve do 1943. godine. Dok je „Njujork tajms“ dve godine ranije, na dan početka Operacije Barbarosa, pod naslovom „Umetnost propagande“ objavio autorski tekst Adolfa Hitlera…

Ispostaviće se i da je holandski princ Bernhard bio član nacističke partije. I da je sva britanska kraljevska porodica, uključujući i potonju kraljicu Elizabetu, 1930-ih salutirala nacističkim pozdravom — kolonizatorski eksploatatori postali su simpatizeri nacista, i to je jedan zanimljiv kontinuitet — no, zapravo je tek ono što se dogodilo nakon poraza nacizma pokazalo da ove veze nisu imale samo anegdotski, već, takoreći, sistemski karakter.

U operaciji „Spajalica“ u Americi je utočište našlo preko 1.500 nemačkih naučnika, uključujući i one koji su eksperimentisali na ljudima u koncentracionim logorima. General Rajnhard Gelen je u ime svojih novih poslodavaca organizovao i čitavu tajnu armiju bivših esesovaca u Zapadnoj Evropi, a „najmanje hiljadu nacista zaposlile su CIA i druge agencije… Direktori FBI-a Džon Edgar Huver i CIA-e Alen Dals agresivno su regrutovali naciste“, pisao je svojevremeno „Njujork tajms“.

Saradnju s ukrajinskim nacistima Amerikanci su uspostavili već u aprilu 1946. – operacije „Beladona“, „Ris“ i „Trozubac“ – a jedan dokument CIA-e o Albaniji, deklasifikovan posle 70 godina, otkriva i da je Džafer Deva posle rata imao kontakte s Amerikancima i Britancima i tražio oružje za svoje delovanje…

No saradnja nije bila samo ovako tajna nego i sasvim javna, u čemu je NATO bio naročito istaknuto sredstvo. Hitlerov načelnik Generalštaba Adolf Hojzinger bio je komandant Vojnog komiteta NATO-a; general Hans Špajdel postaće vrhovni zapovednik kopnenih snaga NATO-a u Centralnoj Evropi; Johanes Štajnhof — takođe komandant Vojnog komiteta NATO-a; Johan fon Kilmanseg — zapovednik specijalnih snaga NATO-a u Centralnoj Evropi; Ernst Faber, Karl Šnel, Franc Jozef Šulce, Ferdinand fon Zenger und Eterlin… Isuviše je dugačak spisak visokih Hitlerovih oficira koji su završili na vodećim funkcijama u NATO-u da bi to bilo slučajno.

Tako da je jasno, kako ovih dana skreće pažnju portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova, zašto Amerika redovno glasa protiv rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o borbi protiv (neo)nacizma, dok se istovremeni izlivi nacizma, kao onaj u Tenesiju, proglašavaju za slobodu govora. A ispostavlja se, dodaje, i da se ta sloboda „odnosi samo na snage zla: neonacizam, polni eksperimenti s decom, legalizacija droge i satanizam“.

Dok istovremeno Donald Tramp, koji se bori protiv istih protivnika, ako ne i iz istih pobuda, upozorava na pretnju koju predstavljaju „fašisti koji kontrolišu Džoa Bajdena“…

Ko su oni? Zašto fašizam i nacizam nisu uništeni kad su poraženi u Drugom svetskom ratu? I da li ima denacifikacije bez denacifikacije samog Zapada?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili istoričar Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije, i novinar i sociolog Slobodan Reljić.