Prvi je došao britanski premijer Riši Sunak i sa Zelenskim potpisao okvirni, ”istorijski” sporazum, koji podrazumeva jačanje ekonomske tehničke i finansijske podrške, kao i pomoć za jačanje vojne moći Kijeva. Sporazum će se realizovati tokom nekoliko godina, na osnovu mogućnosti koje ima Velika Britanija. Sporazum su obe zemlje nazvale etalonom, a premijer Ukrajine je objasnio da će Britanija pomoći ”koliko bude moguće”. Zauzvrat će i Kijev pomoći Londonu. Ako zatreba.
Usledila su nemačka zaklinjanja na večnu pomoć Ukrajini ne samo da se brani već i da u budućnosti obuzda eventualne agresore. U to ime daće 15 milijardi, što za oružje, što u kešu. Pomagaće u svemu što bude potrebno i – kad bude potrebno.
I tako redom - Francuska, Kanada … Pridružila se i Danska koja nije članica G-7, a pojavljuju se i neke druge države koje žele da učestvuju u predstavi koja bi mogla imati radni naslov ”Kako prevariti Ukrajinu”.
Prevariti Ukrajinu – predstava pred celim svetom
Zašto prevariti? Pa zato što je ta zemlja bukvalno gurnuta u rat, u kome su izginule stotine hiljade ljudi, i u kome je ostala bez velikog dela teritorije, zato što su joj zapadni partneri obećali da će je primiti u NATO. A ako se to desi onda nikakvi bilateralni dogovori sa zemljama članicama nisu potrebni. Garancija je član 5 statuta Alijanse, prema kome se napad na bilo koju zemlju članicu smatra napadom na ceo NATO.
Dakle, svi ti prijatelji, saveznici, partneri, koji paradiraju po Kijevu i slikaju se sa glumcem odevenim u nešto što samo po boji podseća na vojnu uniformu – imaju samo jedan cilj – da mu diskretno stave do znanja da od obećanja nema ništa. Umesto alijanse, dobio je Sunaka, Šolca i druge, koji će kad budu mogli, ako budu mogli… pomoći
Uostalom… kulise je surovo srušio Antonio Tajani, novi lider stranke ”Forca Italija”:
”Naš ugovor, kao ni oni koji su potpisali velika Britanija, Nemačka, Francuuska, Kanada...nije pravno obavezujući. Iz teksta ne proističu nikakve međunarodne pravne ili finansijske obaveze. On ne predviđa nikakve automatske garancija političke ili vojne podrške.”
A šta ako dođe Tramp...
Glavni glumac, kao car koji je ostao go, nastavlja da igra svoju ulogu, žuri da ubedi Ameriku da i ona potpiše sličnu obavezu. Ali tamo odavno nisu čista posla. Iako je Amerika članica G-7. potpisivanje se odlaže jer će, možda, za odluku biti potrebno odobrenje Senata, koji nije baš oduševljen sve većim i većim količinama novca koji Bajden traži za Ukrajinu.
Zelenski žuri, ne samo zato što mu je hitno potrebna pomoć, nego i zato što se boji da će umesto Bajdena, na čelo Amerike doći Tramp, ili neko sličan njemu, pa će se pomoć ako ne ukinuti, ono bar smanjiti. A vremena za čekanje, prosto više nema.
Ako i mi zažmurimo na surovu istinu koju je izgovorio italijanski političar, postavlja se zaista pitanje smisla cele predstave. Šta još to Ukrajina hoće i može da dobije, osim propagandnog efekta i slikanja Zelenskog sa evropskim takozvanim liderima (lidera odavno nema)? Šta još ”zapadni partneri” mogu da daju Ukrajini, a nisu?
Sve svoje oružje već su poslali u Ukrajinu, na utilizaciju. Bilo im je mnogo jevtinije da plate prevoz do Ukrajine, pa da tamo Rusija obavi posao koji bi oni morali kad tad da obave, jer je oružje bilo staro, često i sovjetsko. Utilizacija je veoma skupa, a još i zagađuje životnu sredinu. Mnogo je bolje da se to sve dogodi u Ukrajini. Kad je novac u pitanju - milijarde evra i dolara bukvalno su spaljene u Donbasu tokom ove dve godine. Dalja davanja, uporno, štrajkujući na ulicama, pokušavaju da spreče građani tih zemalja koje niko nije pitao hoće li da stežu kaiš zbog tuđih interesa.
Kad govorimo o Americi, ona, kako sad izgleda, ni sa odlukom Senata, ni bez nje, neće ništa potpisivati. Velikima se veruje na reč! Ako se ne ispreči Senat. A i bez toga. Dok su davali, davali su, a sad je, rešili su, vreme da daje Evropa.
Na redu je Evropa
Amerika ima svojih glumaca i problema. sad je red da Evropa prođe kao Ukrajina, ako može – bez rata.
Ali Evropi se otvara nova perspektiva, izgradnja novih fabrika oružja, potrebnog njima samima, a potom, ako ga bude, i Ukrajini. Fabrike će zaposliti nove radnike...Već oprobani način za podizanje posrnule ekonomije.
I zato su tek potpisani ugovori veoma uopšteni, apstraktni, obećavaju mnogo - i pomoć u oružju i obnovu zemlje, i sve što zatreba, ne samo dok traje rat nego i - zauvek: Biće potrebno obnoviti zemlju posle rata, ali bez konkretnih mehanizma za primenu. Kad budu mogli, i ako budu mogli.
A Ukrajina samo treba da sačeka da Evropa sagradi nove fabrike oružja, obuči ljude za rad u njima, što će sve trajati, prema obećanjima, godinu i po dana, pa će onda, za oko dve godine, reka oružja poteći prema Ukrajini. Ako je bude.
Pogledajte i: