Srbima ruše temelje: Posle decenija tišine, odgovor dobijaju - guslama

Petru Manojloviću, poreklom iz okoline Knina, otac je za petnaesti rođendan poklonio gusle sa dve strune. Iste kao one koje su izgorele u njihovoj kući tokom Oluje, one koje je svirao, ali i izrađivao njegov pradeda.

Dirnuo ga je taj gest, počeo je na Jutjubu da sluša guslare. Dopalo mu se, poželeo je da nauči da svira;

„Video sam u tome očuvanje tradicije, prenošenje onog suštinskog, što smo, zašto smo Srbi“, kaže Petar za Sputnjik.

Danas ima 25 godina, dobar je majstor u svom poslu, završio je dve srednje škole i onu najdražu, Školu gusala.

„Prvo se uči rad gudalom, ono je najbitnije. Imali smo frazu, najveća tajna leži u gudalu. Zatim se polako uče potezi prstima. Malo pomalo, počinju da se spajaju glas i gusle, da se pronalazi sklad između glasa i gusala, da one prate glas, glas da prati gusle. Jedno drugo podupiru“, kaže mladi guslar i dodaje da je svakako trebalo dosta vežbati da se postigne taj sklad.

U školi Petar nije samo svirao, išao je i u letnji kamp u prirodu, gde se spava i uči na otvorenom, uveče svira pored logorske vatre.

„U kampu najveći fokus je bio na učenju, vežbanju sviranja i pevanja, ali bilo je i raznih drugih „hajdučkih“ akcija, gađanja lukom i strelom, gađanja iz puške, vazdušne, naravno, navlačenja konopca, jahanja konja i drugih aktivnosti“.

Petar dodaje da je u školi upoznao različite ljude, sa različitim interesovanjima i poslovima, pa i one koji su vrlo malo znali o guslama, koje je vodila radoznalost.

„Bio je i jedan momak iz Žarkova, nije imao crnogorske, hercegovačke ili krajiške guslarske korene, u poslednjih tri stotine godina svi njegovi su iz Žarkova, nisu imali nikakav dodir sa guslama. Ali on je došao, želeo je da nauči. I naučio je“.

Petrov učitelj, narodni guslar Vukojica Sandić, poreklom iz okoline Pljevalja, za Sputnjik pre svega kaže da gusle nisu njegov instrument, već način života. Prvi zvuk koji je čuo kad se rodio najverovatnije je bio zvuk gusala, a njegov unuk ima fotografiju sa guslama na kojoj ima tri meseca.

Dodaje da su svi neprijatelji Srba želeli da nam oduzmu, unište, oskrnave večno, sveto drvo života, gusle. O tome ima i zapis, kad je austrijski car aneksirao Bosnu i Hercegovinu. Do kakvog smo duhovnog posrnuća stigli, shvatio je 2010. godine. Ideja da otvori školu i mlade uči da sviraju se rodila u manastiru Tronoša. U blizini je bio festival guslara.

„Ujutro na liturgiji, umesto svi da obiđu manastir, ušla su četiri guslara i ja, od njih dvesta koji su mogli da prisustvuju, čak smo bili i najavljeni. Od te četvorice samo je jedan znao kako treba da se prekrsti. Napravio sam anketu među prisutnima, crkva je bila puna, samo dvoje je prijavilo da sluša gusle. Našu veru sačuvali su manastiri i krivo gudalo, a gudalo je tog jutra bilo odvojeno od crkve, zato sam osnovao školu, da bi sačuvao tradiciju i veru“.

Sa šestoricom prijatelja dugo je pripremao program rada, da bi došli do toga kako da na najlakši način polaznici savladaju najvažnije stvari. Ispostavilo se da su radili dobro, škola je puna, ovog februara je u njoj, u glavnom gradu Srbije, 62 učenika.

Posle Beograda, Sandić je otvorio škole i u Novom Sadu, Bijeljini i Pljevljima.

Na pitanje otkud toliko interesovanje za gusle, kaže da je to potpuno prirodno, zvuk gusala nam je u genima, ali su sviranje i slušanje diktirale političke prilike. U Prvom svetskom ratu izginula je trećina naroda, svaka kuća je bila zavijena u crno, skoro svaka ostala je bez guslara.

„Kralj Aleksandar je toga bio svestan, zato je organizovao „Guslarske utakmice“ u Beogradu i Sarajevu u Alipašinom mostu. Organizovane su „utakmice“ da bi se gusle vratile u srpske domove“, kaže Sandić.

Dodaje da su ipak više stradale posle Drugog svetskog rata. Komunizam nije branio gusle, ali su zabranjene pesme o kralju i srpskim junacima, jer podrivaju bratstvo i jedinstvo. Pevalo se, kaže, samo o Sutjesci i Neretvi.

„Guslari su bili ljudi koji su u srcu i u duši Srbi, oni nisu hteli da pevaju te nakaradne, izmišljene pesme, tako da su gusle ponovo zamirale. Nisu ih slušali upravo oni koji su želeli da naprave strašne promene, da sruše srpski duh, identitet, moral, veru, kulturu. Ako bi negde i pustili guslara, recimo na film, to je uvek bio neko ko ne zna, ko je prvi put uzeo gusle, glumac koji vam kvari sluh“, kaže Sandić i dodaje da je tako stvaran i otpor prema guslama.

Omladina sada, kaže, sa najvećim zadovoljstvom i radošću sluša gusle. Veruje u dobroj meri zahvaljujući njegovoj školi kroz koju je prošlo preko hiljadu ljudi. Sve dvorane su im postale tesne.

„I Kolarac nam je postao tesan, to mesto sa 900 sedišta ne može da primi sve zainteresovane, po dve stotine ljudi ostane napolju“.

Petar Manojlović je prvi javni nastup imao već nakon pola godine školovanja. Imao je, kaže veliku tremu, bio nesiguarn, ali je izgurao. Sada ume da svira sve, a najviše voli rimovani deseterac.

„Na poslednjem nastupu u Ruskom domu svirao sam narodnu nerimovanu pesmu „Ropstvo Janković Stojana“, a najviše je rimovanog deseterca pisao čuveni Radovan Bećirović Trebješki, zatim književnik Božo Đuranović. Ima i dobrih savremenih pisaca. Po meni, trenutno je najbolji pisac rimovanih deseteraca Slavko Perošević“.

Program Manojlović prilagođava publici, a često je ima na privatnim veseljima. Pa i na žurkama ljudi vole da preseku, da čuju gusle. Često ih se uhvati i u druženju sa svojim prijateljima, reakcije su, kaže uglavnom pozitivne.

Sandić dodaje da ne treba na ovome stati, gusle treba još približiti narodu, treba tu vezu, kaže, probuditi. Na kraju razgovora učitelj više od 1000 guslara kaže šta su po njemu zapravo gusle, instrument koji je opevao sve srpske junake, njihova herojstva, ali i nežnost, njihove ljubavi, sve istorijske događaje svuda na Balkanu gde žive Srbi.

„Gusle su opojno nadahnuće za vrhunsko pregalaštvo i svesnu žrtvu za sve ljudske nenadmašne vrline i vrednosti na kojima se pletu venci veri i slobodi. Nisu samo muzička kutija, već zvučni pergament naroda srpskog. One su srpska istorijska čitanka i bukvar. Uče nas da ne smemo zaboraviti ko smo, šta smo i odakle smo. A od toga još bitnije, što nas večito podsećaju da čovek, pre svega, mora biti čovek“.