Pismo Uroša Predića prvi put dostupno javnosti

Ovaj značajni dokument je sada prvi put u celosti dostupan javnosti kao deo stalne postavke u Adligatu.

Uroš Predić, i sam skromnog imovnog stanja, želeo je da pomogne prijateljima, a naročito umetnicima.

Profesor crtanja iz Sente, gospodin Milutinović, bio je premešten u Ćupriju, udaljen od porodice, bačen u nepoznatu sredinu, što je Predića veoma pogodilote je uputio pismo Joci Vujiću sa molbom da mu pomogne.

Između redova gusto pisanog teksta naslućuje se Predićev odnos prema vlasti koja umetnika „kao fudbal šora s kraja na kraj države“,a oseća se i kako slikar živi, ka na primer u rečenici „ja ovde (u Beogradu) od merodavnih ličnosti ne poznajem nikoga, niti sam izlazio iz svoje povučenosti, tražeći veze sa onima, koji vedre i oblače u ovoj zemlji“.

Uroš Predić je uradio i poznati portret Joce Vujića, a u Adligatu su izložene Vujićeve naočare za čitanje koje su prikazane na Predićevom portretu Vujića i koje je slavni veleposednik verovatno koristio i dok je čitao Uroševo pismo.

Pismo je „Adligatu“ poklonio naslednik Joce Vujića, profesor Zemunske gimnazije u penziji, Vasilije Vince Vujić sa suprugom, književnicom Tanjom Kragujević.

Ovaj bračni par ima status osnivača u Udruženju Adligat u kojem su formirali i svoj legat gde se mogu pronaći mnogi kolekcionarski predmeti koji su nekada bili vlasništvo Joce Vujića, ali i značajna građa vezana za fotografa Stevana Kragujevića i njegovu suprugu Lepu Kragujević sa počasnim zvanjem neimara Radio - televizije Beograd.

U Adligatovom Muzeju knjige i putovanja nalazi se značajna zbirka arhivske građe Uroša Predića – čak 1.700 dopisnica i dokumenata.

U zbirci se ističu dopisnice koje su napisali Laza Kostić, Bogdan Dunđerski, Paja Jovanović, Stevan Sremac kao i više od osamdeset dopisnica koje je slavni slikar uputio svojoj porodici iz raznih krajeva Evrope.

Predić piše Joci Vujiću 16. oktobra 1932. godine u Beogradu da ga je posetio kolega prof. Milutinović, koji je „premešten, da ne rečem bačen, iz Sente u Ćupriju, u jednu njemu sasvim tuđu sredinu, koja mu kao slikaru ne daje nikakva potsreka na rad niti mogućnosti zarade, potrebne čoveku koji školuje svoju decu na strani, te teško izlazi na kraj sa svojom profesorskom platom“:

„Zato bi on želeo, da se vrati u Vojvodinu, ma u koje mesto, da bi bio bliži svojoj deci, - a ima nekoliko upražnjenih mesta. Mislio je, da bi mu ja tu mogao pomoći, ne znajući, da ja ovde od merodavnih ličnosti ne poznajem nikoga, niti sam izlazio iz svoje povučenosti, tražeći veze sa onima, koji vedre i oblače u ovoj zemlji. Onda mi reče, da će se i Vama obratiti, i ja nalazim, da mu je ta ideja već mnogo srećnija, pa sam mu obećao, da ću Vam i ja pisati koji red u njegovu korist. Vi ste, sem Vašeg ličnog ugleda, od uticaja već i kao bivši narodni poslanik, kada ste se izbliže upoznali sa mnogim krupnim ličnostima, koje bi na Vašu reč učinile po volji g. Milutinoviću. Nema praktičnog smisla niti je pravo, kretati starijeg čoveka iz njegove sredine u kojoj je radio decenijama, koju poznaje kao i ona njega, i igrati se futbala s njim, šorajući ga sa jednog kraja države na drugi. Tako treba da rade sa mladim početnicima, kojima je baš od koristi, da upoznaju sve krajeve svoje otadžbine, dok su još mladi, mobilni i bez porodičnog opterećenja. Ovo je tako logično i jasno, da to samo oni neće razumeti, koji gledaju svoje neke račune i interese rodbinske, partiske i lične, ne vodeći brige o pravičnosti i o opštem dobru“ i dodaje:

„Ako dakle, mislite da bi neko od Vaših uglednih poznanika ovde mogao pomoći, - a ja sam uveren da ih imate, to biste bez velike muke učinili jedno korisno delo, kada biste podkrepili Milutinovićevu molbu za premeštaj“.