Hrvatski Zakon o pravnim posledicama osude, kaznenoj evidenciji i rehabilitaciji donet je još u decembru 2012. godine, a stupio je na snagu prvog januara 2013. godine. Hrvatska je iste te godine ušla u sastav Evropske unije i ovaj zakon je prilagođen njenom i zakonodavstvu drugih evropskih država.
Ponovo je postao aktuelan jer osuđenicima dolazi na „dnevni red“ – rehabilitacija.
Ratne zločince treba iznova sramotiti
Ukoliko je neko počinio zločin i odslužio propisano vreme, njegov dosije se briše i on je pred zakonom ponovo „čist“.
Ovo je, kako kaže za Sputnjik zagrebački univerzitetski profesor i politički analitičar Žarko Puhovski, klasično pravno načelo koje se svuda prihvata i koje podrazumeva da su ljudi nakon odslužene zatvorske kazne rehabilitovani. Problem je u tome, smatra on, što se ovim zakonom izjednačuju svi prestupnici, pa se time izjednačava mladić koji je ukrao kola i čovek koji je izvršio stravičan ratni zločin.
Problem je u tome što taj zakon ne pravi razliku između toga da li je neko kradljivac ili ratni zločinac. To je ključno jer nije izuzeta situacija kada je neko osuđen za ratni zločin od ostalih presuda i čini mi se da je to potpuno pogrešno. Verujem da ratne zločince treba uvek i iznova sramotiti, osim u situacija koja je, nažalost, vrlo retka na ovom području, kada se radi o ljudima koji su se pokajali zbog svojih zločina, izjavio je Puhovski za Sputnjik.
Srpske izbeglice posle hrvatske akcije "Oluja"
© Foto : www.veritas.org.rs
On naglašava da je zakon sam po sebi razuman u smislu moderne sudske ili krivične nauke, ali kao veliku njegovu manu vidi to što se ratni zločin ne tretira zasebno. Ova vrsta zločina se izdvaja i po tome što ne zastareva, pa bi po toj logici, dodaje Puhovski, to isto „nezastarevanje“ trebalo da se primeni svuda, odnosno ne samo za suđenje, već i za važenje presude. Po njegovom mišljenju, presuda za ratni zločin mora biti nešto što se ponavlja kad god se spominje ime osuđene osobe u javnosti, osim, ponavlja, u eventualnoj situaciji ljudi koji su se pokajali.
Srbi i Hrvati jednaki pred zakonom?
Zakon sam po sebi ne pravi razliku između Srba i Hrvata, već se odnosi na svakoga ko je počinio zločin na teritoriji današnje Hrvatske, ali Puhovski napominje da je primena i tumačenje bitnije od samog zakona.
U zakonu postoje višestruki problemi koji nisu razjašnjeni, objašnjava Puhovski, poput toga da se osuđeni u drugim državama mogu tretirati nezavisno od zakona za osuđenike u Hrvatskoj. Još jedna nejasnoća odnosi se na nazivanje ljudi ratnim zločincima. Primera radi, Slobodana Miloševića u Hrvatskoj nazivaju ratnim zločincem, iako je on umro pre nego što je osuđen. Nevezano za to da li Milošević jeste ili nije ratni zločinac, ovaj zakon ne dozvoljava da se on tako oslovljava.
Imamo jednu potpunu zbrku u kojoj su „njihovi“ odnosno Srbi ratni zločinci, a naši su uglavnom navodni ratni zločinci. To sve tri strane rade jedne u odnosu na druge odnosno treće.
Vukovar tokom sukoba 1991. godine
© Sputnik / Sergeй Grыzunov
Popu pop, bobu bob
Kada je reč o tome da se osuđeni i rehabilitovani ratni zločinac ne sme tako i nazivati, bilo u novinskim tekstovima ili istorijskim udžbenicima, Puhovski smatra da tu, uprkos zakonu, ne postoji nikakva osnova za tužbu.
Mislim da formulacija da je neko osuđen za ratni zločin ne može biti sumnjiva u bilo kojoj interpretaciji prava i to je prosto činjenica – neko jeste ili nije osuđen za ratni zločin. Naravno da on to može negirati, ali ne može da tuži nikoga ako mu je rekao da je bio osuđen, što je činjenična istina, zaključuje Puhovski.
Zakon u skladu sa EU
Savo Štrbac, predsednik Dokumentaciono informacionog centra „Veritas“ i nekadašnji sudija kaže da je ovaj zakon doživeo tri izmene 2015, 1017. i 2022. godine, ali da su one bile „kozmetičke“ prirode, a da se osnova rehabilitacije propisuje u osnovnom aktu donesenom 2012. godine. Tu se, kaže on, nigde ne spominju ratni zločinci, niti zakon za cilj ima njihovu rehabilitaciju, već rehabilitaciju zatvorenika koji su svoje odslužili. Jedini izuzeci koji su napravljeni odnose se na počinioce krivičnih dela protiv dece, invalida, duševnih bolesnika, trudnica i životne sredine i za njih su predviđeni dupli rokovi za nastupanje rehabilitacije, rekao je Štrbac.
Rehabilitacija znači brisanje iz kaznene evidencije osuda kad protekne određen broj godina nakon izdržane, oproštene ili zastarele kazne zatvora. Nema razlike ni po nacionalnosti. Ne pravi se razlika između Hrvata i Srba, izjavio je Štrbac za Sputnjik.
Posledice akcije „Oluja“
© Foto : D.I.C. Veritas
Pomilovanje
Sve pomenuto odnosi se isključivo na one osuđenike koji su izdržali kazne. Nekima je suđeno u odsustvu i oni ne mogu biti rehabilitovani dok kaznu ne izdrže ili dok im se kazna ne oprosti ili ne zastari, objašnjava Štrbac. Budući da ratni zločin ne zastareva, ovim počiniocima preostaju dve mogućnosti, dakle ili odsluženje kazne, ili pomilovanje. Predsednik države je taj koji zločincu može pružiti pomilovanje, a Savoo Štrbac dodaje i to da hrvatski predsednici daju i po nekoliko godina „oprosta“ za ratne zločine.
Štrbac napominje da se i sam kao sudija susretao sa time da se novinari ili drugi terete pred sudom za iznošenje podataka koji su „u javnom interesu“ i smatra da će, nezavisno od ovog zakona, osuđeni ratni zločinci i dalje tako nazivati kako u novinama, tako i u udžbenicima iz istorije.
Ako se gleda samo ovaj zakon onda bi neko mogao reći „Ako novinar napiše da je Norac počinio zločine nad Srbima u Medačokm džepu mogao bi da odgovara zbog klevete ili uvrede“. Mi smo i ranije imali slučajeva da čoveku, kada mu se briše kazna iz kaznene evidencije, ne smete govoriti u privatnom obraćanju, u životu, da je počinio delo. Ne smeš lopovu reći da je lopov, jer će se on uvrediti i ti onda možeš otići na sud, ali ako to novinar kaže, u nekom javnom interesu, onda smo mi kao sudije te ljude oslobađali, zaključio je Štrbac.