Nema danas dramatičnih i specijalnih emisija na medijima koji sami sebe nazivaju nezavisnim.
Nema osude brutalne agresije koju su izvele Sjedinjene Američke Države nad dve zemlje na Bliskom istoku tokom koje su već pale i prve civilne žrtve.
Nema poziva da se Vašingtonu uvedu sankcije ili da se bar javno kritikuje gotovo lakonska odluka Pentagona da podigne bombardere i napadne dve članice Ujedinjenih nacija.
Bogu hvala, nema ni apela da se utiša i ugasi američka propaganda, da se njihovi mediji pogase, da njihovi novinari ratnohuškači ostanu na ulici, nema poziva da se kazne oni koji podržavaju Bajdenovu invaziju.
Nema ni suludih poziva da se ne čitaju Selindžer i Tven, da se iz kinoteke izbace Džon Ford i Spilberg, nema ni sumanutih ideja da se bojkotuju big-mek sa pomfritom i koka kola.
Ćute veliki borci za mir, slobodu, nezavisnost, spustili glave pacifisti, u mišjoj rupi neohipici, evrofanatici. Ni da promrljaju bilo šta.
Ćute hrabri srpski glumci
Kao što su se pokrili po ušima slobodoumni, hrabri i društveno odgovorni srpski glumci pošto je njihovom kolegi Bikoviću oduzeto pravo da radi svoj posao.
Ćuti filmski esnaf u Srbiji (čast izuzecima), hipersenzibilan na kršenje svih demokratskih načela, sada kada ukromanijaci i američki producenti kažnjavaju srpsku zvezdu samo zato što radi odlično svoj posao i u Rusiji.
Nema danas zabrinutih analitičara na medijima koji sebe nazivaju slobodnim, da ukaže na hitlerovsko-staljinistički progon Miloša Bikovića čiji politički ili stav o sukobu u Ukrajini niko nikad nije javno čuo.
Ćute neustrašivi izvođači glumačkih radova u Srbiji koji kao opareni brane politički veoma aktivne kolege u zemlji kada ih samo neko ispod oka pogleda.
Nema sada proglasa, peticija, ne progovaraju glumačka udruženja, nema frivolno nabaždarenih filmskih radnika.
Umusili se veliki borci za demokratiju sada kada Bikovića ogoljeno na svetskoj sceni optužuju za (nepostojeću) podršku nepostojećeg genocida.
Niko da pozove na bojkot HBO programa, ili bar jedne epizode serije Beli lotos, kao što su glasno i agresivno svaki dan zahtevali oduzimanje nacionalnih frekvencija srpskim televizijama.
Niko da se oglasi, da ga čuje svet, da ga čuje Holivud, da ga čuje Kijev, da ga čuje bar Miloš.
Teatar laži i licemerja
Kad Amerika bombarduje dve zemlje to nije agresija koju bi trebalo kritikovati.
Kad evropski lideri zaprete Orbanu da mora da glasa za pomoć Ukrajini inače će Mađarska biti izbačena iz EU i finansijski kažnjena, to je vrhunac demokratije.
Kad šiptarski ekstremisti proteruju dinar i sve srpsko sa Kosova i Metohije, nisu krivi evroatlanski promoteri lažne države već Beograd jer ne priznaje nezavisnost Kosova ili valjda ne kreće u rat da ga vrati.
Vrhunac političke ispravnosti i svetionik planete je kada američka duboka država na sve načine pokušava da spreči Donalda Trampa da učestvuje na predsedničkim izborima.
Na Balkanu su, naravno, za sve krivi Srbi, a na celom svetu Rusi, Kinezi, Iranci i veći deo planete koji ne sluša bespogovorno Ameriku.
Jasno je, živimo u doba jezivog totalitarizma koji nameće i uspostavlja zapadna civilizacija.
Živimo u HBO vremenu gde je na sceni teatar laži i licemerja.
Srećom, u Srbiji još mogu da se čuju obe strane u ovom globalnom civilizacijskom sukobu.
Pa nek narod sam oceni – da li je Amerika izvršila agresiju ili možda - Miloš Biković.