Žilnik je jedan od najznačajnijih i najplodnijih reditelja naše kinematografije.
Spada u ključne figure i začetnike srpskog i jugoslovenskog modernističkog filma, ali njegov opus uveliko nadilazi taj period i proteže se do današnjih dana, ističu organizatori FEST-a.
U svojoj bezmalo šest decenija dugoj karijeri Žilnik je snimio oko 60 filmova.
Njegovi prvi profesionalni dokumentarni filmovi, „Žurnal o omladini na selu, zimi“, „Pioniri maleni mi smo vojska prava “ i „Nezaposleni ljudi“, postigli su veliki uspeh na Beogradskom festivalu kratkog igranog, animiranog i dokumentarnog filma.
Žilnikov prvi igrani film „Rani radovi“ (1969), groteska o grupi mladih protagonista koji šire svoja beskompromisna marksistička uverenja po ruralnim predelima Vojvodine, osvojio je Zlatnog medveda na Berlinalu. Žilniku je tada imao27 godina.
Nakon problema sa cenzurom i opstrukcijama, početkom sedamdesetih Žilnik je otišao u Nemačku i snimio sedam kratkih filmova, kao i dugometražni igrani film „Raj“ (1976).
Ti filmovi su među prvima tretirali temu gastarbajtera u Nemačkoj.
Krajem sedamdesetih se vratio u SFRJ, a direktor Srpskog narodnog pozorišta Miloš Hadžić uključio ga je u pozorišni rad.
U tom periodu sarađivao je sa braćom Vranešević iz „Laboratorije zvuka” ikrajnji rezultat je „Gastarbajter opera“koja je premijeru doživela 1977. godine.
Počeo jeda režira filmove i doku-drame za TV Beograd i TV Novi Sad.
Neke od njih nagrađivane su na televizijskim festivalima u zemlji i inostranstvu.
Osamdesetih godina, filmovima kao što su „Druga generacija“ ili „Kako se kalio čelik“ tematizuju nagoveštaj političkih i socijalnih promena u tadašnjoj Jugoslaviji.
Veliki pažnju javnosti izazvao je kasnije i film „Tito po drugi put među Srbima“ (1994).
Tokom osamdesetih i devedesetih u nezavisnim produkcijama, nastali su i Žilnikovi igrani filmovi koji su dobili najznačajnije nagrade domaćih festivala, a ostvarenje „Marble Ass” specijalnu nagradu „Teddy Bear“ na Berlinalu 1995.
Problemi u zemljama centralne i istočne Evrope, a naročito problemi izbeglištva i migracija na granici sa Evropskom unijom, Žilniku su bili inspiracija za tematski ciklus u kojem je snimio filmove „Kenedi se vraća kući“ (2003), „Gde je Kenedi bio dve godine“ (2005), „Evropa preko plota“ (2005), „Destinacija Serbistan“ (2015), i „Najlepša zemlja na svetu“ (2018).
Žilnik je rođen u Nišu, u logoru 1942. godine. Roditelji su mu bili ilegalci, koji su sklopili jedan od prvih partizanskih brakova, a detinjstvo je proveo u Zemunu kod babe i dede. Kasnije je prešao kod tetke u Novi Sad.
U njegovim filmovima igrala su poznata imena srpskog glumišta, ali su se, zahvaljujući njemu, neki i proslavili u filmskoj industriji.
Pokretne slike iz Žilnikove „radionice” prikazivane su na skoro svim meridijanima, a brojni radovi uvršteni su u kolekcije inostranih art galerija i muzeja savremene umetnosti.
Dobitnik je nagrada za životno delo Filmskog festivala Herceg Novi i Festivala autorskog filma. Pripala mu je i nagrada Centralnoevropske inicijative na 30. Filmskom festivalu u Trstu.
Njegova dela se u različitim retrospektivama danas prikazuju u čitavom svetu.
Pogledajte i: