Novogodišnje poruke vodećih državnika i komentatora međunarodnih odnosa odavno ne odišu optimizmom i entuzijazmom. Već se nalazimo u novoj fazi transformacije strukture svetskog političkog sistema koju će karakterisati sve oštrije konfrontacije.
Poznato je da su mirovni pregovori posle Prvog svetskog rata organizovani u Versajskom dvorcu, a najvažniji sporazum potpisan je u čuvenoj Galeriji ogledala. Baš odatle je francuski vladar poznat i kao Kralj Sunce, koji se održao na vlasti neverovatne 72 godine, upravljao imperijom. Ipak, ređe se navodi da ova centralna prostorija povezuje dva bočna kabineta smeštena na dve suprotne strane – Salon mira i Salon rata.
Nikome nije do rata, a ratova sve više
Upravljanje imperijom i zaštita imperijalnih interesa podrazumevaju da se to nekada čini mirnim putem, a nekada ratom. Oštre konfrontacije koje prerastaju u ratove sasvim su normalna pojava. Donekle, to predstavlja i redovnu pojavu.
Naravno, generacije koje žive u takvim istorijskim razdobljima najčešće odbijaju da prihvate novu „normalnost“ i neumitnu „redovnost“ izbijanja ratova. Oružani konflikti anticipiraju se kao deo istorije, davne ili novije, a civilizovanje i modernost doživljavaju kao garancije da se istorijske greške neće ponavljati.
Kome je do rata? Zašto bi ratovali? Rešenja ćemo tražiti u Salonu mira! Mir i stabilnost nemaju alternativu!
Ipak, oružanih sukoba sve je više. I po posledicama za međunarodnu bezbednost sve su dramatičniji. Ono što je započelo Arapskim prolećem u Siriji i Libiji nastavilo se u Ukrajini, a sada prenelo i na Palestinu. I tu nije kraj.
Jedan poredak je srušen, drugi još uvek nije institucionalizovan. Sukob u Ukrajini opasan je zbog (in)direktnog sukobljavanja Rusije i NATO, posledice toga mogu biti dramatične. Izraelsko – palestinski sukob destabilizuje čitav muslimanski svet i zlokobno najavljuje nove konflikte koji će biti brutalniji od svega do sada viđenog.
Ratovima se rešenja traže kada institucije zaostale iz starog poretka nisu adekvatne novouspostavljajućem odnosu snaga između ključnih aktera svetske politike. Potencijali vojne, ekonomske i političke moći između velikih i regionalnih sila menjaju se drastično i rapidno još od 2008. godine, a poslednjih godina te promene manifestuju se i u geopolitičkom kontekstu. Prilikom komparacije potencijala moći često je mnogo toga u percepciji. Odnosno u poimanju kako sopstvene, tako i tuđih pozicija i politika.
Uloga elita
U tom poslu, naravno, učestvuju elite ključnih aktera svetske politike. Percepcije se oblikuju unutar političkih centara moći, vojnih rukovodstava, poslovnih zajednica, verskih i kulturnih institucija. Ova godina biće teža nego prethodna, a ipak lakša nego sledeća i zbog sukoba elita koji se odigrava.
Sa jedne strane, neizgrađenost novog poretka i nepostojanje pratećih institucija indukuje i neusaglašenost elita u nezapadnom delu sveta. Konsenzus oko neophodnosti uspostavljanja multipolarnog sveta postoji, ali kako ga institucionalno zaokružiti i dalje je veliko pitanje.
Delom se to čini osmišljavanjem novih formata poput BRIKS ili ŠOS, delom insistiranjem na reformisanju postojećih međunarodnih organizacija poput UN, a delom samostalnim nastupima Kine, Rusije, Indije... Sam po sebi ovaj proces je spor i skopčan sa brojnim neizvesnostima, tako da ni nekih „superbrzih“ rešenja neće biti.
Sa druge strane, elite koje sačinjavaju zapadnjaci i zapadoidi oslanjaju se na stare institucije izgrađene prethodnih decenija, koje služe svrsi i pored toga što potencijali moći kolektivnog Zapada opadaju.
Aleksandar Zinovjev je među prvima opisao kako se upravo zahvaljujući organizovanosti zapadnjaka i mrežnocentričnim raspoređivanjem zapadoida usmerava delovanje elita širom sveta, vrši desuverenizacija država i sprovodi globalno upravljanje. Upravo su delovi elita u nezapadnom delu sveta otpočeli kontraakciju kako bi resuverenizovali svoje zemlje i preko toga uticali na globalno upravljanje.
Zapadoidi i ostatak sveta
Organizovano i planski tu je stvar najverovatnije prva pokrenula Komunistička partije Kine. Istovremeno, percepcija zapadnjaka i zapadoida nakon dve decenije jednopolarnosti sasvim je promenjena i njihovo poimanje tekućih dešavanja potpuno je drugačije nego u ostatku sveta.
Kako bi se objasnio ovaj fenomen neophodno je nakratko se vratiti na lik i delo Envera Hodže. Poznati albanski novinar Bljendi Fevziju detaljno se pozabavio ovom temom u sjajnoj monografiji „Enver Hodža: čelična pesnica Albanije“.
Tokom gimnazijskih dana, ali i kasnije za vreme studija botanike u Monpeljeu Hodža nije pokazivao preveliko interesovanje za politiku. Tek pošto se preselio u Pariz i združio sa komunističkim publicistima i avangardnim umetnicima on se počinje deklarisati kao „albanski komunista“. Među tim umetnicima bejaše i pisac Pol Vajan Kutrije, inače organizator poznatih (i govorilo se razvratnih) zabava, koji je prenosio neka marksistička uverenja.
Uopšte nije poznato na čemu se temeljila Hodžina ideološka matrica pre povratka u Albaniju, osim na tim posredno „pokupljenim“ interpretacijama. Manjak „ideološko – teorijske potkovanosti“ nadomešćen je surovim terorom, kontinualnim širenjem straha i obilatim čašćavanjem uskog sloja predstavnika elite raznim privilegijama.
Aleks Sakalis je napisao: „Između 1944. i 1985. godine, malom balkanskom državom Albanijom vladao je čudan, sociopatski i, iskreno, potpuno ludi diktator po imenu Enver Hodža.“ Izgradio je širom zemlje preko 750 hiljada bunkera uz obrazloženje kako preti grčka i/ili jugoslovenska invazija. Od sredine šezdesetih godina HH veka zajedno sa ostalim vodećim partijskim liderima faktički se (samo)izolovao u tiranskoj četvrti Blloku (u prevod – Blok). Tu su postojale specijalne i dobro snabdevene prodavnice, apoteke sa najsavremenijim lekovima, mogli su se gledati zapadni filmovi, dinamika celokupnog političkog sistema određivala se neformalnim dogovorima u tih nekoliko ulica i jednoj rezidenciji. Izmaštana stvarnost naseljenih u ovom luksuznom i privilegovanom kompleksu izgledala je sasma drugačije od surove realnosti albanske svakodnevice. Rad zloglasnog Sigurimija na očuvanju ovog poretka druga je tema, tek ispostavilo se kako je u tom obaveštajno – bezbednosnom aparatu itekako bilo ljudi koji su znali i shvatali šta je surova realnost. No, da bi se očuvao poredak, u istoj meri kao što je bilo nužno oslanjanje na represivni aparat, morala se i održavati percepcija pripadnika elite. Oni nisu smeli posumnjati, ili u krajnjoj liniji nisu smeli poverovati kako je režim čudan, sociopatski i iskreno – potpuno ludački.
Širenje straha
Podrazumeva se, ovo poređenje percepcije zapadnjaka i zapadoida sa albanskom partijskom elitom iz vremena komunizma samo je načelno i ilustrativno. Sličnosti su u tome što i danas primećujemo da se kod jednog dela elite manjak „ideološko – teorijske potkovanosti“ nadomešćuje terorom (primetan u informativnom prostoru, političkom inženjeringu) i kontinualnim širenjem straha (proizvodnja novih i novih sukobljavanja, ali i nametanje obrazaca o novim pretnjama poput pandemije) kako bi se sačuvale privilegije koje je raniji poredak omogućavao.
Sličnosti su i u tome što delovi te elite dobrovoljno odlaze u svojevrsnu (samo)izolaciju, oni opšte samo između sebe, te tako održavaju postojeću percepciju. Rad obaveštajno – bezbednosnog aparata, unutar kojeg su ljudi koji znaju šta je realnost sasvremenih međunarodnih odnosa dozirano se koristi u cilju održavanja percepcije u koju se ne sme posmumnjati, ili u krajnjoj liniji u koju se ne sme poverovati.
Odluke koje se donose mogu ostatku sveta ili oponentima poput onih okupljenih oko Donalda Trampa izgledati čudno, mogu biti proglašavane sociopatskim ili ludačkim, ali to na donosioce tih istih odluka uopšte neće uticati.
Institucije izgrađene prethodnih godina biće branjene svim sredstvima. Uprkos promenama potencijala vojne, političke i ekonomske moći.
Zbog toga će buduća rešenja biti određivana u Salonu rata. Suprotstavljenost različitih percepcija uzrokuje nerazumevanje, a to je temelj novih konflikata.
Nažalost, mesta za optimizam i entuzijazam nema. Svet ulazi u novu „normalnost“ i neumitnu „redovnost“.
Pogledajte i: