Blokadu Lenjingrada u vreme Drugog svetskog rata (1941-1945) sprovela je nemačka vojska s ciljem da se slomi otpor branilaca grada i da uspostave kontrolu nad gradom.
Nemačko rukovodstvo, realizujući napad na SSSR, pridavalo je izuzetan značaj osvajanju Lenjingrada. Ono je planiralo da napadom grupe „Sever“ iz istočne Prusije na severoistočnom pravcu i dve grupe sa jugo-istoka Finske na južnom i jugo-istočnom pravcu unište sovjetske snage u pribaltičkoj oblasti, uspostave kontrolu nad lukama u Baltičkom moru, uključujući Lenjingrad i Kronštat, da obezbede najpogodnije pomorske i kopnene puteve komunikacije za snabdevanje svojih snaga i pogodnu polaznu tačku za napad na pozadinske snage Crvene armije koje su štitile Moskvu.
Ofanziva nemačkih fašističkih snaga direktno na Lenjingrad počela je 10. jula 1941. godine. U avgustu su teške borbe vođene već na prilazima gradu, a 30. avgusta su nemačke snage presekle prugu koja je povezivala Lenjingrad sa ostatkom zemlje.
Nemačke snage su 8. septembra zauzele Šliselburg i odsekle Lenjingrad sa kopna od ostatka zemlje. Počela je blokada grada u trajanju od skoro 900 dana. Za to vreme saobraćaj se odvijao samo vazdušnim putem i po jezeru Ladoga.
Borba za Lenjingrad je bila žestoka. Razrađen je plan za jačanje odbrane grada. Na području Lenjingrada izgrađeno je više od 4.100 bunkera, u zgradama je postavljeno oko 22.000 mitraljeskih gnezda, na ulicama je postavljeno više od 35 kilometara barikada i protivtenkovskih prepreka.
U lokalnoj protivvazduhoplovnoj odbrani grada učestvovalo je 300.000 građana. Oni su danonoćno stražarili u preduzećima, dvorištima, na krovovima.
Građani Lenjingrada su najvećim delom popunjavali snage lenjingradskog fronta, u gradu je formirano 10 divizija narodnog otpora, a tokom zime i proleća 1941/1942. na front je otišlo više od 100.000 građana.
Položaj Lenjingrada bio je izuzetno težak. Dok je na severu front u nekim delovima bio na 45-50 kilometara od grada, na jugu se linija fronta protezala na svega nekoliko kilometara od grada.
Osim toga, nemačka komanda je, pošto nije uspela da zauzme Lenjingrad odmah, donela odluku da ga zbriše sa lica zemlje zajedno sa njegovim stanovnicima.
Od 4. septembra 1941. godine počinje intenzivno granatiranje grada, a od 8. septembra i bombardovanje (za vreme blokade Lenjingrada ispaljeno je oko 150.000 granata i na grad bačeno više od 107.000 zapaljivih i fugasnih bombi).
Nemačka avijacija je 10. septembra uspela da bombarduje Badajevsko skladište kada je u požaru uništen veliki deo zaliha hrane za grad. Usled toga uslovi za građane i vojsku koji su branili grad su bili veoma teški – ostalo ih je 2. 887 000, uključujući 400.000 dece, mada se evakuacija nastavila.
Zalihe hrane su bile maksimalno ograničene a njihovo dopremanje neredovno. Tako su u periodu novembar-decembar 1941. radnici mogli da dobiju svega 250-350 grama hleba a svi ostali (dve trećine stanovništva) 125 grama. Hleb je pravljen od malo brašna i 40 odsto dodataka i bio je gotovo jedina hrana za većinu građana jer je preostala hrana (meso, šećer, mast) deljena veoma ograničeno i s prekidima.
Zavladala je glad koja je izazvala skorbut i distrofiju. Snabdevanje Lenjingrada hranom postalo je jedan od najvažnijih državnih zadataka. U jesen 1941. godine preko jezera Ladoga i vazdušnim putem gradu je isporučeno više od 60.000 tona različitog tereta, a iz grada je evakuisano na hiljade bolesne i ranjene dece.
Od novembra 1941. kada je na jezeru formiran led uspostavljena je trasa kojom je evakuisano stanovništvo, prevožena oprema za fabrike, hrana, gorivo, naoružanje. Ta trasa je bila jedina vojno-strateška transportna magistrala koja je od septembra 1941. godine do marta 1943. povezivala Lenjingrad sa preostalim delom zemlje. Stanovnici Lenjingrada su je zvali „Put života“.
Dok je postojala njome je u Lenjingrad prebačeno 1,6 miliona tona robe i evakuisano oko 1,4 miliona ljudi.
Saobraćaj tom trasom odvijao se bez obzira na loše vremenske uslove, bombardovanje…Nemačka komanda je ulagala velike napore da je onesposobi, bombardujući je i gađajući je artiljerijskim oružjem, miniranjem, delovanjem desantnih snaga ali sve te pokušaje je sovjetska vojska uspešno sprečavala.
Neredovne isporuke goriva, sirovina i hrane katastrofalno su se odrazile na život grada. Zalihe su nestajale, nije bilo struje, gradski saobraćaj nije funkcionisao. Zbog jakog mraz u januaru 1942. prestali su da funkcionišu grejanje, vodovod i kanalizacija. Građani su za vodu išli na Nevu i gradske kanale, a drvene zgrade su rušene za potrebe grejanja.
Nestašica hrane, hladnoća, iscrpljujući odlasci na posao i s posla pešice, stalna nervna napregnutost uticali su na zdravlje ljudi, a smrtnost je rasla iz nedelje u nedelju. Ipak, građani su sa velikim samopožrtvovanjem savladavali posledice blokade u zimsko doba.
U leto 1942. godine po dnu jezera je postavljen cevovod, a na jesen i električni kablovi, tako da je od decembra počelo povezivanje stanova na elektromrežu. Uprkos teškim uslovima, industrija Lenjingrada nije prestajala sa radom, snabdevajući snage na frontu oružjem, municijom.
Tokom blokade proizvedeno je i remontovano oko 2.000 tenkova, 1.500 aviona, 4.600 različitog oruđa, 850 borbenih brodova, 225.000 mitraljeza, 12.000 minobacača, sedam i po miliona komada municije i mina.
Sovjetske snage su nebrojeno puta pokušale da probiju blokadu ali su to uspele tek u januaru 1943. tokom vojne operacije pod kodnim nazivom „Iskra“. Lenjingradski i Volhovski front su se ujedinili 18. januara 1943. kod Šlisenburga. Tog dana je oslobođen Šliselburg, a od neprijatelja očišćena južna obala jezera Ladoga.
Kopnena veza Lenjingrada sa ostatkom zemlje je ponovo bila uspostavljena. Sovjetske snage nisu nastavile ofanzivu nego su 30. januara prešle u odbranu kako bi se sprečio svaki pokušaj neprijatelja da obnovi blokadu.
Formiran je koridor duž kojeg je za 17 dana je postavljena železnička pruga i kopnena saobraćajnica koje je nemačka artiljerija neprekidno gađala. Uspostavljanje kopnenog saobraćaja olakšalo je život stanovnicima Lenjingrada i vojsci.
Blokada je u potpunosti slomljena tokom Lenjingradsko-novgorodske operacije sovjetske vojske od 14. januara do 1. marta 1944. godine. Neprijatelj je tada odbačen na 220-280 kilometara od grada, prestali su artiljerijski napadi od kojih je život izgubilo oko 17.000 ljudi, a 34.000 je bilo ranjeno. Planovi nemačke komande da unište grad i nateraju sovjetske snage na kapitulaciju doživeli su krah.
Blokada Lenjingrada, koja je trajala skoro 900 dana, bila je najkrvavija blokada u istoriji čovečanstva.
Od gladi i granatiranja poginulo je više od 641.000 ljudi (po nekim podacima i do milion i po ljudi).