Još jedna nepoznanica na Bliskom istoku: Šta čeka Pakistan nakon izbora /video/

Raketni udari obe strane bejahu usmereni na ciljeve u najpre pakistanskom, a potom i iranskom delu Baludžistana (u verzijama na srpskom jeziku ova geografska oblast navodi se i kao Balodžistan, Belučistan ili Beludžistan). Taj „nemirni region“ podeljen između dve države još od sredine prve decenije dvadesetprvog veka pominjan je kao potencilno krizno žarište, ali uglavnom u kontekstu mogućeg (zlo)upotrebljavanja konfliktnog potencijala za destabilizaciju vlasti u Teheranu.

Da li se sada odigravaju pripreme i mobilizacije paramilitarnih jedinica u Baludžistanu zbog eventualnih terorističkih napada na teritoriji Irana ili zbog nekih postizbornih nereda u Pakistanu teško je tvrditi. Moguće je i jedno i drugo. Tek, i ovaj primer ilustruje napetosti koje su sve uočljivije u širem regiona Bliskog istoka. Hoće li biti eskalacije ili deeskalacije donekle zavisi i od rezultata parlamentarnih izbora u Pakistanu.

A u predizbornoj kampanji u Pakistanu Navaz Šarif „ponovo jaše“. O životu ovog političara i biznismena, koji je karijeru započeo još dalekih osamdesetih, moglo bi se snimiti nekoliko filmova. Tri puta je obavljao funkciju premijera Pakistana (od 1990 – 1993. godine, potom 1997 – 1999. i naposletku između 2013 – 2017), i sada se ponovo kandiduje za istu poziciju.

Prema dosadašnjim istraživanjima javnog mnjenja, lista koju predvodi ostaće na drugom mestu, sa izvesnim zaostatkom u odnosu na prvoplasiranu. I kao drugoplasirani možda će imati šansu da predvodi vladu, ukoliko mu u tome pomognu vojne strukture. Ili ukoliko mu u tome pomogne kakva krupna destabilizacija. Apsurdno ili ne, tek njegov drugi premijerski mandat prekinut je vojnim udarom Perveza Mušarafa, prema tvrdnjama samog generala iznetim u memoarima unapred je bilo rešeno da se suđenje okonča izricanjem smrtne kazne. Međutim, iz straha od osude međunarodne javnosti ta odluka nikada nije doneta, te se sve završilo doživotnom zatvorskom kaznom. Na kraju je posredovanjem saudijskog kralja Fahda Šarifu omogućeno da se on preseli u Rijad uz obećanje kako se više neće baviti politikom.

Posle prvog većeg zemljotresa u pakistanskoj politici Šarif se ne samo vratio u zemlju, nego i na izborima pobedio. I ovoga puta je bilo pokušaja da se spreči njegova nova kandidatura. Ipak, oslobođen je optužbi za iznudu i otvoren mu je put da učestvuje na izborima. Sada se još šire glasine da će se u savezništvu sa delovima vojnog aparata domoći mesta predsednika vlade.

Za razliku od njega, bivši premijer Imran Kan ostaje utamničen i neće moći da se kandiduje. Što njegovoj partiji na samim izborima neće naštetiti. Čak naprotiv, previđanja su da će pobediti. Jer, smena Imrana Kana u proleće 2022. godine uzrokovala je najmasovnije ulične proteste u istoriji Pakistana. Kan je najpre tvrdio da su SAD želele njegovo svrgavanje vojnim udarom, ali je kasnije ublažio retoriku naglasivši kako su opcije bile – ostavka, izglasavanje nepoverenja u parlamentu ili prevremeni izbori. Naravno, uz pritisak SAD da se sprovede jedna od tri opcije. Kan se usprotivio, postao prvi pakistanski premijer u istoriji kojem je izglasano nepoverenje u parlamentu (a to se odigralo u neverovatnim uslovima i za pakistanske političke prilike), na kraju je uhapšen i osuđen na tri godine zatvora zbog „prodaje državnih poklona“.

Ko zna, možda će Kan pravo iz zatvora u premijersku fotelju!? Sa mesta premijera u zatvor, pa iz zatvora na mesto predsednika vlade potpuno je normalno u ovoj zemlji u kojoj su politički zemljotresi česti. Nestabilnost pakistanskog političkog sistema jedna je od njegovih najznačajnijih karakteristika. Danas se ta nestabilnost potpiruje i spolja. I iznutra. Između ostalog i iz Baludžistana.

Sa jedne strane, SAD su tradicionalno prisutne u tom regionu, mada njihov uticaj nakon povlačenja iz Avganistana postepeno opada. Posebno, u Pakistanu uticaj SAD projektuje se preko vojnih struktura, uz obrazloženje kako je nužno tesno sarađivati sa zemljom koja je, iako politički nestabilna, istovremeno i nuklearna sila. Sa druge strane, još od drugog mandata Navaza Šarifa pakistanska spoljna politika bazirala se na traženju alternativnog pristupa.

Sukobljavanje sa Indijom usmerilo je pakistanske vlasti na strateško partnerstvo sa Kinom. Još 1997. godine Šarif je organizovao susrete sa tadašnjim kineskim predsednikom Đijang Ceminom i premijerom Li Pengom. Do danas, za Kineze Pakistan je postao saveznik od prvorazrednog značaja, nezaobilazan u sprovođenju koncepcije Pojas i put.

Sa novim projektovanim kineskim investicijama u Avganistanu dodatno će porasti značaj i uloga Pakistana, mada se odnosi između Islamabada i Kabula opet komplikuju usled čestih prekograničnih upada gerilskih jedinica pakistanskih talibana koji se skrivaju na avganistanskoj teritoriji. Ti odnosi sa Avganistanom čak su napetiji nego sa Iranom, uprkos međusobnom iransko-pakistanskom bombardovanju.

Kan je inicirao približavanje Pakistana BRIKS – u, čak je i zvaničan zahtev za učlanjenje podnet novembra 2023. godine. Naravno, tu bi se mogao suočiti sa protivljenjem Indije, ali treba podsetiti da su obe ove države istovremeno primljene u Šangajsku organizaciju za saradnju. Zašto i oko potencijalnog članstva u BRIKS ulogu medijatora ne bi mogle odigrati Kina i Rusija? Pre će biti da su SAD zainteresovane da ono što je ostalo od njihovog uticaja u pakistanskim vojnim, pravosudnim i političkim strukturama iskoriste za sprečavanje ili makar usporavanje ulaska Pakistana u BRIKS. Odnosno, da u kontekstu sprovođenja strategije obuzdavanja Kine problematizuju sve što se može problematizovati na unutrašnjoj političkoj sceni jednog od najvažnijih kineskih saveznika.

U tom kontekstu i Navaz Šarif, i pored toga što je već zašao u sedamdeset petu godinu života, može biti od koristi. Mada, Šarif nije naivan, a i on sam ima duge i vrlo razgranate odnose sa Kinezima. Teško je očekivati da bi pristao na ulogu pukog sredstva u sprovođenju startegije obuzdavanja Kine, taman i da dođe na vlast uz pomoć delova oružanih snaga.

Uglavnom, pre predsedničkih izbora u Rusiji i SAD, kao i izbora za novi saziv Evropskog parlamenta biće održani parlamentarni izbori u Pakistanu. Ne čini se tako na prvi pogled, ali mogu biti vrlo značajni i za ukupne međunarodne odnose. Iluzorno je očekivati da se SAD tek tako odreknu pozicija koje imaju. Povlačenje iz Avganistana bilo je iznuđen potez, delimično i zbog toga što više nije bilo podrške američke javnosti za tu operaciju. Pakistan je tako ostao tačka preko koje i dalje mogu remetiti kineske planove, ali i narušavati regionalnu bezbednost u širokom luku od Persijskog zaliva na zapadu do Bengalskog zaliva na istoku. Baš na onom području u kom su ekonomske posledice „pandemijske ere“ najdramatičnije. To se već videlo na primeru Šri Lanke, a danas se isto tako vidi na primerima Pakistana, Nepala i Bangladeša. Ali i Irana.

Hronična nestabilnost političkih sistema u ovim zemljama sada se može iskoristiti i za nove geopolitičke igre. Sa ciljem da se izvrši dodatni pritisak na Kinu, a moguće i pogoršaju kinesko – indijski odnosi. Ono što je počelo svrgavanjem Imrana Kana još uvek nije završeno. Ulog je tu veliki.