Glasaće se, naime, u preko 60 zemalja, u kojima živi više od polovine stanovnika na svetu – oko četiri milijarde ljudi – tako da, računa i ”Vašington post”, ovakve godine izbora neće biti sve do 2048. Od Tajvana ili Belorusije, preko Evropskog parlamenta, Rusije, Irana, Indije i Pakistana, do Sjedinjenih Američkih Država 5. novembra.
Stabilnost i(li) cenzura
I svi su izgledi, konstatuje istim povodom portal ”Politiko”, da će doći do ”potresa političkih institucija i daljeg podsticanja geopolitičkih tenzija”.
Što znači da će očuvanje unutrašnje političke stabilnosti biti jedan od ključnih imperativa u geopolitičkoj slagalici u kojoj se svet nalazi. Jer je ovo pre svega vreme preživljavanja; razvoja, naime, može da bude samo pod uslovom da pre toga preživimo. Uostalom, ”2024. biće još luđa” od lude godine koja joj je prethodila, predviđa i kontroverzni milijarder Ilon Mask, i ne deluje da se tom prilikom šali da bi privukao pažnju svojih pratilaca na mreži Iks.
Kad smo kod toga, još jedan detalj privlači pažnju u formi zloslutnog predskazanja. ”Kao izborna godina kakve nikad ranije nije bilo, 2024. doneće velike izazove i za društvene mreže koje će morati da zaštite integritet izbora onlajn, s mnoštvom zemalja koje će imati da pokriju, a sve sa različitim jezicima, kulturama i propisima”, prokomentarisala je za ”Politiko” Keti Harbak, bivša direktorka za javnu politiku u ”Fejsbuku”. U prevodu: treba očekivati još više onlajn cenzure nego dosad, a verovatno, jer je mnogo toga odjednom, i još histeričnije u odnosu na ono što smo već navikli. Naravno, u ime demokratije.
Život i smrt "demokratije"
Ovo stoga što ćemo ”do kraja 2024. znati da li demokratija živi, ili umire”, kako (melo)dramatično upozorava Marija Resa, Filipinka odgajana u Sjedinjenim Američkim Državama, autorka knjige ”Kako se suprotstaviti diktatoru”, jedna od onih politički korektnih dobitnica Nobelove nagrade za mir koja je i definitivno lišena pristojnosti još kad je Barak Obama 2009. postao njen laureat.
Pa u skladu s tim i ”Vašington post” ukazuje da ova godina ”donosi talas izbora, a glasa se o globalnoj demokratiji”, i opominje da ”treći talas demokratije”, ona ”stabilna ekspanzija demokratskih vlasti koja je procvetala posle kraja Hladnog rata, tokom poslednje decenije biva zaustavljena. Izbori se i dalje održavaju, ali širom sveta se politička klima menja. U društvu za društvom, neliberalne vrednosti i političari koji ih zastupaju dobijaju sve više moći… ’Fridom haus’, tink-tenk iz Vašingtona koji nadgleda zdravlje demokratija, procenjuje da je u 2023. globalna sloboda bila u padu 17. godinu za redom,” navodi ”Vašington post”.
Šolc i Putin
Naravno, i ovo je potrebno razumeti na adekvatan način, jer nisu zaista u padu ni demokratija ni sloboda, nego američki uticaj u svetu koji je svetu dosad podvaljivan kao sloboda i demokratija. Pa otuda i sva citirana zabrinutost.
Uostalom, evo predizbornih podataka koji ovu vrstu podvale razotkrivaju na egzaktan način. U Nemačkoj, koja je po klasifikacijama raznih ”Fridom hausa” stabilna demokratija – zato što je u njoj američki uticaj stabilno (pre)visok – vlada vlada Olafa Šolca čijim je radom zadovoljno 17 odsto građana; dok je Rusija proglašena za autokratskuiz istih razloga iz kojih je Nemačka demokratska, a predsednik Vladimir Putin ima podršku 83 odsto građana Rusije, prenosi ”Njuzvik” istraživanje Levada centra koji je u Rusiji označen kao strani, američki agent. Što će reći da to svakako nije ruska propaganda.
U skladu s tim ide i očekivanje da će na predsedničkim izborima 17. marta Rusija izabrati, i dobiti, preko potrebnu stabilnost u ovim nestabilnim vremenima, uprkos očekivanim (i uobičajenim) pokušajima raznih stranih agentura da podstaknu unutrašnje nemire, u pokvarenoj nameri da je destabilizuju ne bi li ostvarili svoje ciljeve; iste one, uzgred budi rečeno, koje su ostvarivali dok je demokratijacvetala tako da je opljačkana Rusija pre četvrt veka bankrotirala. Razume se da ”Vašington post” tad nije bio zabrinut, naprotiv.
Evropski parlament i predsednik SAD
Dok je sada – hronološkim redom, počev od 6. do 9. juna – ovo glasilo američkog establišmenta zabrinuto zbog perspektive da ”krajnja desnica”, preciznije, ona antisistemska desnica, ”raspaljena ljutnjom javnosti zbog migracija i stagnirajuće ekonomije ”, nakon ulaska u politički mejnstrim ”svoj vrhunac dostigne na izborima za ”. Tako da se čak navodi i da je ”sasvim moguće da različite snage krajnje desnice postanu najveći pojedinačni blok” u novom sazivu Evropskog parlamenta; to, doduše, neće mnogo uticati na sastav nove Evropske komisije – toliki je, inače, njen demokratski kapacitet – ali će ”takav uspon ekstremizma promeniti ukupnu dinamiku širom Evrope”, prognozira ”Vašington post”. Dok ”Politiko” na istovetnom tragu, ukazujući da su za manje od godinu dana ove ”ekstremističke snage” svoju snagu uvećale čak za oko 50 odsto, opominje i da one ”iskazuju skepticizam u pogledu nastavka pomoći za Ukrajinu, što otvara mogućnost sukoba sa saveznicima poput Amerike”.
S tim što mogućnost sukoba i u samoj Americi postaje sve veća kako se bliži tradicionalni prvi utorak posle prvog ponedeljka u novembru, 5. novembar i očekivani obračun Donalda Trampa i Džoa Bajdena. Ako se Bajden pre toga negde ne spotakne, i ako Trampa ne eliminišu kao kandidata, (zlo)upotrebom 14. amandmana ili nekim drugim sredstvom.
O čemu će svet glasati ove godine, i kakav je izbor pred njim? Ko će iz godine izbora izaći (ne)stabilniji? I kakvu nam budućnost to donosi?
O ovim su pitanjima u ”Novom Sputnjik poretku” govorili su politikolog Aleksandar Pavić i profesor međunarodnih odnosa i geopolitike Srđan Perišić.