Oni su „Arhangeli“ – njihov moto su Bog, Srbija i - motori /foto/

Đorđe Ostojić, motordžija, stolar, hodočasnik, vlasnik pekinezera Rokija i predsednik beogradskog ogranka moto kluba „Arhangeli Srbija“ ugostio je Sputnjik u svojoj „Garaži“.

Ovo nije običan prostor gde članovi kluba parkiraju svoje dvotočkaše, već mesto održavanja humanitarnih koncerata, predstava za decu i, naravno, kuća „Arhangela“.

Ispred „Garaže“ su u vrsti bili poređani „ljubimci“ od najmanje 650 kubika, dok je unutrašnjost predstavljala mešavinu američkog bara i srpske dnevne sobe.

Sto za bilijar, barski stolovi, motori i glasan rokenrol, ukombinovani su sa kaučom na tufnice, ćilimom, i, naravno, flašom rakije sa slikom Čiča Draže i srpskim kraljevskim grbom.

Takvi su i zatečeni motoristi – spoljašnjost je ukazivala na „loše momke“, obučene u crno sa kožnim prslucima i bradama, dok je unutrašnjost bila sušta suprotnost. Nasmejani, ljubazni i spremni da pomognu. Đorđe nam priča o najstarijem moto klubu u našoj savremenoj istoriji.

„Arhangeli su nastali '92. godine, a ideja o njima se razvijala paralelno sa rušenjem lanaca dotadašnjeg sistema i svega onoga šta je on predstavljao. Pokojni Rade Pop, koji je voleo motore, okupio je grupu beogradskih avanturista i doajena koja se u to vreme sastajala na Ušću i Košutnjaku. Rade nije bio samo motordžija, već i zoograf. On je napravio boje kluba, a ideje vodilje su mu bile pravoslavlje i jedan zdrav nacionalizam. Naše boje su, naravno, crvene, plave i bele, a naš grb se sastoji od tasa koji simbolizuje pravdu, krila koje predstavlja slobodu i mača sa volanom. Sam naziv kluba je poprilično indikativan – Arhangel Mihailo je naš zaštitnik. Gde god da se nalazite, bilo da je to Beograd, Bogota ili Brazil, jasna je asocijacija na Srbiju.

„Rekao bih, pre svega, to što smo posvećeni veri, pravoslavlju, što idemo na hodočasnička putovanja i posećujemo manastire. Po tome najviše odskačemo od većine moto klubova. Ponekad posetimo neko kulturnoistorijsko mesto, ponekad manastir... Dakle, kad god idemo na put, obavezno uvrstimo i tako nešto. U suštini to budu i obrazovna i turistička putovanja. Mi se oslanjamo na zdravu srpsku slobodu i tradiciju, pa bi slobodno moglo da se kaže da je ideologija Arhangela – Motori, Bog, Srpstvo. Naravno, ne nužno tim redom“, govori kroz osmeh Đorđe.

„Imamo četiri ogranka – u Republici Srpskoj, Vojvodini, Smederevu i Beogradu, ali broj naših članova nikad nije bio veliki. Nikada nismo bili mnogoljudan klub, ali nas zato svuda ima – od Amerike do Australije. Širom sveta žive ljudi koji kada završe svoje poslove, oblače naše srpske boje poput ordenja i kreću na put. Ukupno nas ima oko šezdesetak. Nikada nismo vukli ljude za rukav“.

„Tako je. Kod nas postoje nevladine organizacije, nevladini mediji i drugi slični njima koji traže i trude se da u svakom segmentu srpskog društva nađu nešto „loše“, ili bar nešto čemu će pridodati loš epitet i čime će ga obeležiti kao nepoželjnog.

Što se tiče beogradskih litija, učestvovali smo tako što smo išli peške na začelju. Tek smo na poziv naših kolega motorista iz Noćnih vukova seli na motore i poveli litiju.

Imali smo veliku želju da učestvujemo i na litijama u Crnoj Gori, ali smo od te ideje odustali. Uputili smo pismo podrške blaženopočivšem mitropolitu Amfilohiju, sa kojim sam se dva puta i susreo, ali nam je skrenuta pažnja da bi naše učešće na litijama moglo biti pogrešno protumačeno kao mešanje Srbije u crnogorske unutrašnje probleme. Bilo nam je jasno da bismo time samo odmogli našoj braći, pa smo se povukli“.

„Imamo puno ženskih prijatelja kluba ali ih ne primamo za članove. Postoje klubovi koji ih primaju, pa čak i oni koji imaju svoje zasebne ženske „ogranke“, ali mi to ne radimo. Naši članovi dovode svoje žene, devojke, svoju decu, mi smo pre svega porodičan klub i naše žene putuju sa nama, dolaze u Garažu, na svirke, druženja, ali ne mogu da nose naše boje.

„Ako staviš boje kluba, poštuješ sve propise. Na prvom mestu smo veliki protivnici narkomanije. Što se tiče alkohola, naši ljudi piju najnormalnije, ali onda ne sedaju na motor. Uvek se postaramo da ima neko trezan ko će nas povesti kući i na našim klupskim putovanjima apsolutno je zabranjena upotreba alkohola dok si na motoru.

Ne kršimo pravila u saobraćaju, iako mislimo da su neadekvatna i da oni koji su ih pisali najverovatnije nikad nisu vozili ni trotinet. Postoje klupske sankcije ako neko prekrši pravila ili ako se nedolično ponaša. Ništa od toga ne može da se radi u bojama kluba. Upravo iz toga razloga imamo odličnu saradnju sa saobraćajnom policijom. Oni znaju da kada neko od nas sedne da vozi, sve mora da bude regularno“.

„Naravno, baš smo prošle nedelje imali pozorišnu predstavu ovde u lokalu. To je organizovano u sada već tradicionalnoj saradnji sa dečjim pozorištem „Čiča miča“. Bilo je zaista prelepo. Došla su deca za koju smo obezbedili specijalna vozila, pošto, nažalost, ima dece koja nisu potpuno zdrava, došla su deca iz socijalnih ustanova, deca bez roditelja i svi smo zajedno gledali i uživali.

Takođe smo nosili pomoć na Kosovo i Metohiju, pomogli sakupljanje priloga za obnovu osnovne škole „Živojin Mišić“ u Ribnici, za izgradnju jednog od zvona na Hercegovačkoj Gračanici.

Naša vrata su širom otvorena za svaku sličnu manifestaciju, bilo da je organizuje ova ili ona humanitarna organizacija. Ko god hoće ovde nešto da napravi, može to učiniti bez kakve nadoknade. Mi organizujemo našu potporu, pružamo našu pomoć, naša kuća je otvorena za te stvari uvek i danonoćno. Prihodi od pića koje prodamo, naravno, idu takođe u tu svrhu“.

„Naravno da idu, ali mi takve manifestacije ne organizujemo. Pravimo drugačije svirke. Znamo naravno za stereotip o tome da motori i rokenrol idu zajedno, ali nemam ništa protiv Miroslava Ilića, Topalovića, Zvonka Bogdana... sve je to narodna ili starogradska muzika i sve što je muzika na određenom nivou, dobrodošlo je“.

„Kao moto grupa smo najviše vezani za Srbiju, ali smo išli par puta na Hilandar, bili smo na Meteorima, a želja nam je da jednog dana odemo u Rusiju. Za to nam, naravno, treba dobra organizacija. Takođe, ove godine planiramo da obiđemo i Republiku Srpsku Krajinu. Jeste da ona formalno ne postoji, ali se zna šta je Krajina i ko je tu živeo pre nego što je postala deo Hrvatske“.

„Mi smo prvi moto klub, a možda i jedini, koji je posle devedesetih organizovao turu u Jasenovac. Išli smo baš na hrvatski deo, a ne na Gradinu gde svake godine tradicionalno otvaramo moto sezonu.

Zaustavio sam se i sišao sa motora da zavrnem nogavicu. Istrčao je dečak da mi mahne i ja sam, normalno, mahnuo njemu. Za njim je odmah izašao deda koji mu je zavalio šamar i pljunuo u mom pravcu, nakon čega je uvukao malog u kuću. Hrvati su bili frapirani kada su nas videli. Videćemo kako će sada ovo putovanje kroz Krajinu teći“, završava svoje izlaganje Đorđe Ostojić i, žureći da pozavršava nekakvu papirologiju, koju čak i motordžije moraju da rade, upoznaje nas sa ostalim „Arhangelima“ koji otpočinju svoje sopstevene priče i pustolovine...