Simboli Moskve i cele Rusije: Sedam Staljinovih „visotki“ /foto/

Vidljive su sa skoro svakog mesta u gradu. Njihove slike se često mogu videti na razglednicama i reklamnim posterima, a opisane su i prikazane u mnogim knjigama, serijama i filmovima.

Izgrađene su po naređenju Josifa Staljina, kako bi se demonstrirao preporod Sovjetskog Saveza posle Drugog svetskog rata. Otac nacije je želeo da celom svetu pokaže moć i snagu ogromne zemlje i celog sovjetskog naroda.

Kamen temeljac za svih sedam moskovskih „visotki“ položen je istovremeno na dan 800. godišnjice Moskve. Samo sat ranije u centru Moskve postavljen je i spomenik Juriju Dolgorukom, osnivaču grada Moskve.

Početna ideja je bila još ambicioznija — postojao je plan da se sagradi osam takvih oblakodera. Osam vekova postojanja grada — osam zgrada, ali ta ideja nikada nije realizovana. Osmi neboder trebalo je da bude sagrađen na mestu današnjeg parka „Zarjadje“ kraj Crvenog trga, ali je Staljinova smrt, 1953. godine, zaustavila izgradnju. Kasnije je tom mestu izgrađen najveći hotel na svetu — hotel „Rusija“, koji je dvehiljaditih srušen.

„Visotke“ koje su dale novi izgled posleratnoj Moskvi sagrađene su u stilu koji su zapadna štampa i sovjetsko arhitektonsko društvo kasnije nazvali „staljinski ampir“. Strani mediji su kritički na to gledali, komentarišući da sovjetsko društvo koje se tek oporavlja od dugog rata, troši ogromne sume novca na izgradnju zgrada koje simbolizuju snagu i moć zemlje.

Svih sedam Staljinovih „visotki“ sagrađeno je u periodu od 1947. do 1957. godine, a na tim projektima radile su najbolje sovjetske arhitekte. Bez obzira na sličnost, svaka od njih je jedinstvena i ima svoju istoriju i funkciju. Visine su od 139 do 240 metara, a postoje i glasine da svaki neboder ima protivnuklearni bunker.

Ideja o izgradnji nebodera u Moskvi postojala je i pre Drugog svetskog rata, ali je napad nacističke Nemačke pokvario te planove.

Ipak, moskovskih sedam oblakodera ima „sestre“ i u drugim sovjetskim gradovima i državama sovjetskog bloka, od Kijeva i Čeljabinske do Varšave, Bukurešta i Praga.

Glavna zgrada Ministarstva spoljnih poslova je prva izgrađena. Centralni deo zgrade ima 27 spratova i visine je 174 metra. Prvobitno zgrada nije imala toranj, ali postoji priča da se to nije dopalo Staljinu, jer mu se činilo da građevina podseća na američke nebodere, pa je naredio da se doda toranj.

Takođe, postoji i legenda da je jedan od arhitekata — Mihail Minkus, posle Staljinove smrti, napisao pismo Nikiti Hruščovu sa zahtevom da se demontira toranj, ali je odbijen uz komentar da toranj treba da ostane kao spomenik Staljinovoj gluposti.

Specifičnost ove „visotke“ je i što se na njenoj fasadi, na visini od 114 metara, nalazi grb SSSR-a i što je to jedini Staljinov neboder koji nema petokraku. Ovaj simbol SSSR-a prekriva čak tri sprata zgrade.

Glavno zdanje Moskovskog držanog univerziteta „Lomonosov“, kada je izgrađeno, postalo je novi simbol ruske prestonice i najviši oblakoder od „sedam sestara“. Takvom čudu divio se ceo svet - 240 metara visine, 36 spratova, 50 hiljada prostorija, 40 hiljada tona čeličnih konstrukcija, 175 miliona cigli, kilometri hodnika i liftova.

Na zgradi se nalazi i najveći sat u Moskvi — skazaljka koja pokazuje minute dužine je preko četiri metra i težine skoro 40 kilograma.

Skoro 40 godina, sve do 1990., ova zgrada smatrana je najvišom u Evropi, a danas drži počasnu titulu najviše obrazovne ustanove na svetu.

Na izgradnji su, kao i na drugi Staljinovim neboderima, radili najbolji građevinari, čak i vojska, zatvorenici i robijaši iz Gulaga - procenjuje se, oko 15.000 ljudi.

„Lomonosov“ je jedan od najstarijih i najprestižnijih ruskih univerziteta, centara ruske nauke i kulture. Ovde se školuje oko 50.000 studenata, a univerzitet je iznedrio čak 13 nobelovaca.

U bočnim krilima zgrade nalaze se i studentski domovi i stanovi za profesore.

Na mapi Moskve Staljinovi neboderi se nalaze oko samog centra grada, a jedino je zgrada univerziteta nešto udaljenija. Ona se nalazi na uzvišici, odakle se pogled pruža gotovo na čitav grad. Ovaj vidikovac je i jedino mesto u gradu odakle se svih sedam staljinki može videti istovremeno.

„Visotka“ na Kudrinskom trgu je stambena zgrada, a u narodu je poznata i kao „dom avijatičara“, jer su tu uglavnom živeli piloti, konstruktori aviona i kosmonauti, ali i poznati ljudi iz drugih sfera – članovi partije i glumci.

Kada je izgrađen ovaj neboder je bio prepoznatljiv po svojim jedinstvenim i luksuznim rešenjima za sovjetsku stambenu izgradnju — imao je podzemnu garažu, prostorije za čuvanje dečijih kolica i bicikala u prizemlju, mermerne stepenice, liftove, visoke plafone, ugradni nameštaj, savremene kuhinjske uređaje, skupocen parket i kristalne lustere.

U zgradi je radila i najveća prodavnica u gradu sa 120 zaposlenih, kao i pošta, kafić, frizerski salon, hemijsko čišćenje, atelje, čak i bioskop. Bio je to bukvalno „grad u gradu“.

Zgrada ima više od 450 stanova, različite strukture – od garsonjera do četvorosobnih. Postoje i glasine da su za vreme Hladnog rata ovde uselilo i specijalno odeljenje KGB-a sa opremom za špijuniranje kako bi pratili američku ambasadu koja se nalazi u blizini. Osim toga, pričalo se i da su službe nadgledale i stanare zgrade, a mnogi veruju da su između stanova postojali tajni hodnici i da su prisluškivani razgovori.

„Visotka“ na Koteljničeskoj naberežnoj, na ušću Jauze u reku Moskvu, još je jedno stambeno zdanje sa svim udobnostima za život, od prodavnica do salona za masažu.

Šuška se da je liste stanara odobravao lično Staljin, jer su tu živeli pripadnici tajne službe NKVD-a, nuklearni fizičari, ali i mnogi viđeni ljudi — pisci, glumci, balerine, pevači, kompozitori. Kasnije je i arhitekta zgrade Dmitrij Čečulin dobio stan u ovoj zgradi, iako je posle Staljinove smrti pao u nemilost vlasti. Dodeljen mu je stan u prizemlju, što se nije smatralo prestižnim.

U sovjetsko doba je bilo nemoguće kupiti stan u Staljinovim neboderima, ali se kasnije sve promenilo.

Administrativno-stambenu zgradu na Trgu Krasna vorota nazivaju još „visotkom na Sadovom prstenu“. Centralna zgrada je bila namenjena za kancelarije državnih institucija, pre svega za Ministarstvo saobraćaja, dok je u bočnim krilima sagrađeno 276 stanova, od dvosobnih do petosobnih. Kraj kuhinje su bile izgrađene i manje sobe za poslugu tj. kućnu pomoćnicu.

Ovo zdanje je karakteristično po tome što je istovremeno građeno sa metro stanicom Krasnie vorota, što je za arhitekte i građevinare bio veliki izazov i poduhvat. Zgrada je visine 138 metara i ima 24 sprata.

Najniža zgrada od svih sedam Staljinovih visotki je sadašnji hotel „Hilton Moskva Lenjingradski“, iako ga Moskovljani i dalje zovu starim nazivom, prosto - „Lenjingradski hotel“. Njen toranj dostiže visinu od 136 metara.

U sovjetsko doba ovaj hotel sa 349 soba ubrajao se među najbolje u zemlji. Imao je prodavnice, poštu i restorane.

Danas se višespratnica na Komsomoljskom trgu smatra jednim od simbola prestonice, ali su arhitekte, posle Staljinove smrti, optužene za prekomerno „ukrašavanje“ hotela i neracionalno korišćenje sredstava. Glavni kritičar bio je Hruščov. Nakon što su arhitekte odbile da priznaju svoju krivicu, oduzeta im je Staljinova nagrada za arhitekturu.

Sedma i poslednja sagrađena „visotka“ je nekadašnji hotel „Ukrajina“, a danas „Radison rojal“.

Radovi na izgradnji su završeni posle Staljinove smrti, a za vreme Hruščova, koji joj i dao ime. Taj naziv je imao politički motiv – trebalo je da pokaže jaku vezu između dve sovjetske republike — Rusije i Ukrajine.

Sa preko hiljadu soba i apartmana, dugo je važio za najveći hotel u Evropi. Sovjetska štampa je naširoko pisala o otvaranju luksuznog hotela, koji je bio predviđen pre svega za smeštaj stranaca. Tu su odsedale i mnoge svetske zvezde, političari i razne delegacije.

Hotel ima 34 sprata, visine je 206 metara, a na vrhu se nalazi i terasa, odnosno vidikovac sa koga pogled puca na gotovo pola grada. Gosti mogu da uživaju u pogledu na reku Moskvu, poslovni kompleks — Moskvu siti i Beli dom, zgradu Vlade Rusije.

U bočnim korpusima zgrade nalazi se i 250 stanova, koji su se tu pojavili, kako se pretpostavlja, po naređenju Hruščova.