Posle komada „Prafaust“, „Demokratija“ i „Ružni, prljavi i zli“, Grabarić na sceni Beogradskog dramskog pozorišta od 28. decembra igra glavnu ulogu u predstavi „Švejk“ koju je prema romanu „Doživljaji dobrog vojnika Švejka u svetskom ratu“ Jaroslava Hašeka postavio Veljko Mićunović.
Žrtve rata i sistema
Otkrivši za Sputnjik da ga je Švejk i uveo u svet teatra (bio je deo prijemnog ispita na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu), Grabarić kaže da je došlo vreme da mu se oduži, jer ga Švejk već 20 godina prati u mislima. Zato je sa oduševljenjem je prihvatio Mićunovićev poziv:
„Kada sam se ponovo vratio tom romanu posle 20 godina, shvatio sam da je Švejk kompleksnija ličnost nego što je to bio moj prvi mladalački utisak kada sam ga doživljavao isključivo kroz duhovitu, anegdotalnu prizmu. Bile su mi drage njegove budalaštine, ali sada sam shvatio da tu ima mnogo više. Doživeo sam ga kao anđela, dobricu. On gleda naivno na svet, a možda je to samo odbrambeni mehanizam. Da li je stvarno idiot, prorok ili je to njegov način da se preživi vreme u kojem živimo?“, pita se Grabarić.
Rad na „Švejku“ ga je podsetio na Hinkemana, koji je radio sa Igorom Vukom Torbicom, ali i na Vojceka:
„Švejk, Vojcek, Hinkeman, svu su oni žrtve rata, sistema koji oblikuje pojedinca, umesto da bude obrnuto“.
Ozren Grabarić
© Sputnik / Marija Jakovljević
U predstavi „Švejk“ posebno je, kaže, važno pitanje lične odgovornosti:
„Švejk se borio na strani agresora. Mada 'borio' možda nije prava reč. On je morao da služi vojnoj mašineriji, ali kao lice koje ne izvrće samo ruglu taj militarizam, nego ga urušava iznutra, poput trojanskog konja. Vrlo je kompleksna ličnost. On se prvi javi da ide u rat – 'Meni će biti divno zadovoljstvo da služim ljubljenom caru za uzvišeni cilj'. Onda počinje raspad svega i ljudi ga doživljavaju kao ludaka. Hašek je ređao anegdote kako se Švejk snalazi na frontu, u ludnici, zatvoru. Gde god da ga staviš, on preživljava. Možda je to jedini način. Čovek u najtežim vremenima treba da se opusti i misli samo o lepim stvarima. Breht je smatrao da je to jedan od tri najveća dela svetske književnosti pa je napravio Švejka u Drugom svetskom ratu“.
Nikako da udahnemo čist vazduh
Grabarić priznaje da je bilo teško raditi Švejka, a istovremeno nastojati da predstava ne bude previše dnevno aktuelna:
„Stalno se nešto dešava, stalno se negde zahuktava, sukobi, nemogućnost da izađemo na zelenu granu, da udahnemo čist vazduh i u političkom smislu“.
Svi problemi koji dolaze, smatra Grabarić, dolaze sa vrha i tako je svuda u svetu:
„Vidite šta se dešava u Americi koju smo dugo doživljavali kao mesto na kome svako može da uspe. Najednom taj san je nestao i to za kratko vreme. Kao mladi čovek znao sam za zemlju u kojoj postoji sloboda, gde svako može biti šta hoće i da ga niko ne osuđuje. Odjednom se to radikalno promenilo, i ta sloboda i demokratija za koju se borimo“, smatra Grabarić i objašnjava da on nije protiv demokratije, već za to da se svako društvo bori za to da ona funkcioniše".
Idiot ili genije
© Foto : Sputnjiku ustupilo Beogradsko dramsko pozorište/Dragana Udovičić
U tom procesu pozorište je, smatra, posebno važno sa svojom prosvetiteljskom ulogom:
„Svrha teatra nije samo zabavljačka, kao što ni Švejk nije samo zabavljački. On ima takvih elemenata kako bi pokazao dublju misao, isprovocirao neko pitanje u publici, učinio da gledalac izađe sa predstave i postavi sebi pitanje da li ti ratovi imaju smisla, da li je u redu ili nije, da li je Švejk lud ili ne. Ta pitanja pojedinac usmerava ka sebi, poseže za dubljim prostorima vlastitog bića, vodi dublji dijalog sa sobom. Ja zaista verujem u tu prosvetiteljsku ulogu teatra“.
Iznenadila ga je velika ljubav prema pozorištu i glumcima koju je osetio u Srbiji:
„Igrao sam širom Srbije i svuda sam naišao na ljude koji i dalje idu u teatar, koji veruju u teatar i glumce. Hodam Dorćolom i vidim murale na kojima su glumci. To slavlje kulture je jako bitno. Možda smo u Zagrebu to izgubili, malo smo hladniji. Nadam se da će se i to promeniti. Ima i tamo ljudi koji vole glumce, ali ovde je to posebno“.
Magbet pa Čovek slon
Ozrena Grabarića očekuje „Magbet“ u Rijeci, u režiji Eduarda Milera, pa „Čovek slon“ u Beogradskom dramskom, u režiji Kokana Mladenovića:
„Uglavnom igram te deformisane likove, antiheroje ili zločince. To su mi namenili – Mefisto i Švejk, pa Magbet i Čovek slon. Idem loše-dobro, loše-dobro. I Magbet je zapravo sirot čovek koji se sapleo o vlastitu ambiciju. Šta se čoveku desi, ne znam. Zato je taj teatar toliko uzbudljiv i zato hvala Švejku što me je uveo u taj svet. Da mi nije pomogao da uđem na akademiju, ja bih bio potpuno drugačiji. Teatar menja. Ne samo nas koji se transformišemo na sceni, nego i publiku koja izlazi transformisana posle predstave. Nešto se desi u tom pričanju priče.“