Šta se valja Beogradom: Promenio se svet, promenila se Srbija, samo je ista – pesnica

Ništa lično – samo biznis. U to vreme im je bio zabranjen ulazak u Rusiju, ali su već u nekoliko zemalja obavili posao. U Ukrajinu su, govorili su, dolazili bar 60 puta, na rabošu su im, pored „Otpora“ bile ukrajinska Pora, gruzijska „Revolucija ruža“ – „Kmara“, egipatska „Šesti april“, pa Zimbabve, Kenija, Moldavija, Belorusija, Litvanija… na Belorusiji su polomili zube, Putin im nije pružio priliku ni da pokušaju.

Danas se njihova pesnica pomalo stilizovana, ali prepoznatljiva, ponovo šeta Beogradom, samo joj je naziv drugačiji – nije „Otpor“, nego „Borba“.

Naziv nije nov, već je korišćen u nekoj od zemalja žrtava aktivista koji su zanat učili najpre u Srbiji, a onda u raznim Hiltonima u susednim zemljama, od najistaknutijih stručnjaka američkih specijalnih službi za psihološke ratove, koji su ranije radili u pripremi „plišanih revolucija“ u istočnoj Evropi. U svojoj knjizi o nenasilnom otporu, posebno će se zahvaliti Robertu Helviju, američkom penzionisanom pukovniku kontraobaveštajne službe SAD, zato što im je otkrio “uzbudljivi potencijal borbe bez nasilja”.

Zanimljivo je da ni danas više od dve decenije nakon tih za Jugoslaviju sudbonosnih događaja nije samo pesnica ista, nego neka nevidljiva zapravo jasno prepoznatljiva ruka, vodi nove proteste, idući istim putem, radeći iste stvari: „Ne treba da postoje lideri. Lidere je lako potkupiti. Posle uspešnih protesta mogu ih privući političke partije i pokret ostaje bez vođe. Lidere mogu da ucenjuju, pa čak i da ubiju. Ranije su revolucije asocirale sa Mendelom, sa Gandijem, s Lehom Valensom… sada to nije potrebno, moderna su vremena, epoha marketinga“, objašnjavao je jedan od „otporaša“ „Komsomoljskoj pravdi“.

Da li je to, možda odgovor na često postavljeno pitanje zašto opozicija u Beogradu nije ponudila ni jednog pravog lidera tokom čitavih, gotovo šestomesečnih „šetnji“? I zašto su „pali“ gotovo svi etablirani lideri opozicionih partija?

I ponovo se, po „starom dobrom običaju“ organizuju okupljanja nezadovoljnih izborima koji nikako nisu u stanju da se dogovore čime nisu zadovoljni – da li ukupnim brojem onih koji su glasali, da li prisustvom “dođoša“ koji na to nisu imali pravo, da li biračkim spiskovima na koje nisu na vreme reagovali.

Međunarodni posmatrači najpre nisu videli nepravilnosti prilikom glasanja, a onda su, odjednom, „progledali“. I ponovo se u prve redove pozivaju studenti:

Da, pesnica je ista, pravila su ista – nisu se potrudili da smisle ništa novo. Ali vreme više nije isto. Pre više od dve decenije išlo se na proteste pod parolom „Beograd je svet“.

Zemlja je bila pod surovim sankcijama, nije imala ništa, ali je imala ponos. Htela je tom surovom svetu da dokaze da vredimo jednako kao oni, ali se, eto našao jedan čovek koji je kriv za sve. “Svet” pred kojim smo se dokazivali nazivao ga je balkanskim kasapinom, Sadamom i kako sve ne, a ljudi na ulici su verovali i klicali su „Slobo Sadame“. U prvim redovima bili su, naravno studenti, mladi, lepi, pametni, duhoviti. Proteste su organizovale najjače opozicione partije podržane najuglednijim intelektualcima.

Obećavali su, ako ode Slobodan Milošević zemlja će doživeti neverovatni prosperitet, narod će dobiti slobodu, demokratija će procvetati, ceo svet će biti naš.

U to ime „zaboravili“ smo im čak i bombardovanje. Nije bilo interneta da nam pokaže sliku tih „dobrotvora“ koji će nas spasiti, samo kad ON ode…

I otišao je. I dobili smo neispunjena obećanja, razaranje privrede, otimanje dela teritorije, nova poniženja… I svest da smo prevareni, da je ona ogromna masa ljudi šetala ubeđena da se bori za budućnost svoje zemlje, svoje dece, a da su to organizovali profesionalni organizatori.

“Ključ uspeha je uticaj i novac“, objasnili su "otporaši". “Operacija svrgavanje Miloševića, prema zvaničnim podacima, koštala je 41 milion dolara, nezvanično se pominje i čitavih 100 - sića za Ameriku.

Novac su dali, između ostalih i Fridom haus, USAID, IRI, Soroš, Nacionalni demokratski institut (NDI), Institut Alberta Ajnštajna čiji je osnivač teoretičar obojenih revolucija Džin Šarp.

Jedan od prvih ljudi koji je shvatio da od obećanja neće biti ništa i koji je javno zatražio da se dogovori poštuju, bio je Zoran Đinđić, premijer Srbije, koji je to saznanje platio životom, a cela Srbija večitim nezadovoljstvom i gorčinom zbog svesti da moramo da se borimo protiv svetskih moćnika za svoju iskonsku zemlju, svoje crkve, manastire, za svoju slobodu.

I danas vidimo, da kao po uputstvu iz Šarpove knjige , mladi ljudi ponovo igraju kolo na ulici: „Smislili smo hiljade trikova, svakog dana smišljamo novu zabavu i novi informacioni povod. Da bi se držala pažnja građana, treba stvoriti atmosferu karnevala i povremeno ismevati režim“. Sutra je novi dan, biće i nova zabava.

Ističući pesnicu, neki nam sugerišu da je sve isto kao nekada. Da, sve je isto, ali, zapravo, nije. Srbija nije više ona iz devedesetih, izranjavljena sankcijama, ratovima, bombardovanjem. Ne da se, i neće se dati.

Ponovo joj prete, ucenjuju je, traže od nje saglasnost da konačno otmu 15 odsto teritorije, da pravoslavne crkve, svedoci vekova, ako već ne mogu da se nazovu albanskim nasleđem, postanu bar – katoličke. Tako bi se izbrisali srpski tragovi, Nemanjići bi postali Nimani, stavila bi se tačka i opravdala agresija koju je 19 najjačih zemalja sveta izvršilo na malu Jugoslaviju.

Ista je, izgleda zabluda da će nam pomoći oni koji su nam onda bili neprijatelji i koji su nastavili da nam prete. Zato se traži neki novi Gonzales koji će sve da reši. Pomoći će Evropa, Amerika… OEBS-a i ko zna ko još.

Ali – ni oni nisu isti. Istupili su im se zubi, nema Gonzalesa, ne pojavljuju se Popovići, a ni BDP im više nije takav da mogu da bacaju milione, mada javno objavljeni podaci govore o ne maloj količini novca uloženog u finansiranje „demokratije“ i njenih derivata.

Danas se po novac ne ide u hotele Hilton po raznim evropskim prestonicama, sve je jasno i transparentno. Ipak, novca je mnogo manje – prioriteti su neki drugi. Ali – nisu za zanemarivanje.

I verujemo da ovi protesti, ma koliko bi neki hteli, nisu početak nikakve revolucije, već lukavo upozorenje srpskoj vlasti – vidite šta radimo, setite se šta možemo da vam uradimo.

I pitamo se da li će, tek kad sve prođe, i oni ljudi koji opravdano protestuju iskreno verujući da se bore za pravdu, demokratiju i sve ono što nam je bila i jeste ideja vodilja u životu, iz neke nove „Igre senki“ (knjiga Tima Maršala u kojoj je opisano kako je režiran 5. oktobar) saznati – ko je iza zavese povlačio konce. Nadamo se da neće biti kasno.