Ovako pisac i akademik Miro Vuksanović za Sputnjik komentariše česte napade na SANU bilo zbog određenih političkih istupa njenih članova, bilo zbog neizjašnjavanja u vezi značajnih političko-društvenih tema i zbivanja.
„Akademija i svi njeni članovi su u stalnom nesporazumu sa društvom u kome se nalaze. Ne govori se o onome što je suština rada Akademije i njenih članova već svako traži da Akademija da tumačenje i mišljenje za ono što je dnevno-politički problem. Ne treba ljudi u Akademiji kao društvena bića da budu izvan toga, međutim problem je drugi. Svako hoće da mu Akademija kaže ono što on misli, da potvrdi njegovo mišljenje, a to nije moguće, tako da kako god da postupi, biće napadana sa jedne ili druge strane. Prirodno je da u skupini 120 ljudi svako ima svoje stanovište i treba da ima. Samo u sukobljavanju mišljenja i dijalogu može se doći do istine“, naglašava Vuksanović, upravnik Biblioteke SANU.
Rušimo temelj na kom stojimo
Potpredsednik Njegoševog odbora Matice srpske i Upravnog odbora Andrićeve zadužbine primećuje da živimo u vreme sebičnosti, zaboravljamo sve velikane koji su nam prethodili, koji su utkani u temelj srpske kulture i nauke i sebe smatramo jedino važnim:
„Najzaslužniji čovek za srpsku kulturu novog doba je Vuk Karadžić, a najgore reči su kazane o njemu. On je i danas dvostruki špijun. O Dositeju se svašta govori, o Andriću se raspravlja da li je srpski pisac. Rušimo ono na čemu stojimo, pravimo poveliku rupu pa bi savremenici koji stoje nad njom lako mogli u nju upasti. Takav je slučaj i sa Desankom i sa Njegošem i mnogima drugima, dug je spisak“.
Zaprepastilo je autora knjiga o Njegošu, Vuku, Andriću, Lazi Kostiću, da je na fakultetu u Nikšiću ukinut kurs o Njegošu te da u Srbiji samo poneko predaje tog velikog srpskog pesnika:
„U lektiri ga gotovo nema, samo u odlomcima. Opravdanje za to je da je pisao arhaičnim jezikom koji savremeni mladi čovek ne može razumeti. Samo što se ne kaže da je to na nekom drugom jeziku što ide na ruku onima koji i tvrde da je to drugi jezik. Iz tog ukupnog odnosa prema Njegošu stvoren je Srpski pokret Njegoš u Crnoj Gori i nedavno je inicirano njegovo osnivanje i u Srbiji, sa namerom da govori ko je Njegoš i zašto je on metafora za ukupno srpstvo“.
Vratimo se razgovoru
Urednik kapitalne edicije „Deset vekova srpske književnosti“, čija stopedeseta knjiga uskoro ulazi u štampu, primećuje sve manju potražnju za tim izdanjima, kaže da se danas čita manje nego nekada, te da moderna tehnologija i odsustvo direktnog susreta i razgovora ljudi ugrožava jezik.
„Kada nije bilo medija, ljudi su morali na neki način da ispune vreme, zavaraju dosadu posebno zimi tokom dugih noći i jedini alat je bila reč. Tako je nastalo pripovedanje, običaj pevanja. Išlo se od kuće do kuće, sedelo se i razgovaralo. Kroz razgovor i susret reč oživljava, dobija značenje, otvara se drugome ko je čuje kao i onom koji je izgovara. Trebalo bi ponešto od tradicije zadržati, ono što je najpotrebnije i najbolje, a u ovom slučaju to je razgovor, direktan, oči u oči. Mi se više ne posećujemo niti razgovaramo. Telefon je postao najčešća sprava kojom komuniciramo, ali to nije isto kao kada opušteno negde sedimo slobodno pričamo, dopunjujemo se. Direktan susret, razgovor to je za ljudski život, a iz toga proističe jezik“.
Vuksanović upozorava da skraćenice koje su u modi utiču i na misao, što je velika opasnost za jezik.
I lekar leči rečima
Veliki posvećenik rečima, prema kojima se odnosi kao prema draguljima, skreće pažnju i na preteranu upotrebu stranih reči:
„Zabluda je da čovek deluje učenije ako svoje rečenice zatrpava sa što više stranih reči. Samo čovek koji dobro razume ono čime se bavi, govori jasnim jezikom. Bilo kog naučnika ćete razumeti čime se bavi ako je savladao ono čime se bavi. Ako doktor vašu boljku opisuje na latinskom, nemojte imati puno poverenja u njega. Ima Vladeta Jerotić tekst 'Lečenje kroz susret' o tome kako lekar rečima leči čoveka, a ne pilulama“.
Svaka reč ima svoju sudbinu kao i čovek
Od javnđelista znamo, podseća Vuksanović, da su reči i ljudi isto i da pisati o rečima znači pisati o ljudima, kao što izražavati se rečima znači biti čovek, jer jedino biće koje ima tu priliku i taj veliki dar prirode jesu ljudi:
„Reč je suština čoveka i spuštati se u značenje reči, njen rodoslov, njenu etimologiju, raspored suglasnika i samoglasnika jeste traganje u samom sebi. Ako se bavimo zaboravljenim rečima, čija značenja su drukčija od onih koje koristimo danas, mi zapravo tragamo za prošlošću reči i prilazimo sebi u dalekoj suštini, našem dnu civilizacijskom odakle se zatim vraćamo ovamo gde smo. Silaženje u reč, kako se zove i jedna moja knjiga, je postupak rizičan, ali ima smisla“.
Pogledajte i: