Taj ultimatum koji je isporučio krajnje nebitni Miroslav Lajčak, nosi u sebi nevidljivu postizbornu pretnju da će Srbija da postane Majdan ukoliko ne primeni Ohridski sporazum i ne pristane na članstvo Kosova u UN.
Kako je sve počelo...
Celo zamešateljstvo počelo je čim su prevrnute kutije.
Kao zemlja potpuno srozanog dostojanstva, odmah po zatvaranju birališta u Srbiji, grubo se umešala Nemačka, sa najvišeg nivoa, sramotnom spoljnopolitičkom porukom da su izbori bili neregularni.
Izabrani su za taj odvratni posao kao zemlja koja ima iskustva sa ucenjivanjem Srba, a i dovedeni su u stanje da bi morali da navijaju za Mančester siti protiv Bajerna iz Minhena ako im tako narede.
Diplomatski perfidnije, ali jednako pokvareno, američki ambasador Hil (koji je i sam bio posmatrač na izborima) poslao je poruku da će sarađivati sa budućom vladom Srbije ali, uz dodatak da Beograd dobro zna šta mu je činiti...
U prevodu, poruka je između redova glasila – priznaćemo da ostajete na vlasti i da su izbori regularni ako budete dobri i ispunite baš sve što tražimo.
Javili su se i nezaobilazni Bilčici (prvo je rekao da su izbori regularni, pa porekao), i neki strani posmatrači sa kritičkim packama bez dokaza, a čija imena nismo zapamtili.
Okidač za proteste
To sve kao da je bio „pozitivan signal“ da se u Beogradu pokrenu protesti (istina, mrljavo), podignu novi „mladi lideri“ (prilično neubedljivi), podgreju prozapadni mediji (usiljeno ostrašćeni), motivišu štrajkači glađu i oni koji „strože poste“.
I, počela je nadrealna igra.
Činjenica je da krađa izbora bez zvaničnih prigovora na izbornim mestima i sa potpisanim zapisnicima od strane svih kontrolora, pa i opozicionih, još nije zabeležena u istoriji višepartizma.
Epsko prekrajanje broja glasova u desetinama i stotinama hiljada listića, koje niko ne može da dokumentuje i pokaže institucijama i javnosti, još nisu izveli ni najveći mađioničari od Hudinija do Koperfilda.
Spektakularno dovođenje u Beograd „40.000“ nevidljivih Srba iz Republike Srpske u nekoliko autobusa, ne bi pošlo za rukom ni najvećim svetskim kreatorima izbornog inženjeringa.
Dokazivanje grandiozne izborne prevare bez dokaza dostavljenim institucijama ali uz hitan poziv strancima da intervenišu, nije do sada smislio nijedan partijski stručnjak za izborno pravo i mag birokratskih vratolomija.
Masovno učešće u antologijskoj zaveri koje je patološki perverzno pripisano Republici Srpskoj i čak kolektivno prekodrinskim Srbima, ne bi smislio ni najveći regionalni srbomrzac.
A u toj neartikulisanoj i paradoksalnoj postizbornoj konfuziji, samo je bilo bitno da se nikako ne slušaju državni i upravni, pa ako treba i sudski organi zaduženi za izbore.
Strategija je da se stvara buka i bes. Da „ključnim dokazima“ o krađi epskih razmera mašu NVO ratnici, neki nepoznati ljudi pred nehotice upaljenim kamerama, potpisnici i prolaznici, pravdoljubivi studenti, analitičari u džemperima sa pahuljicama i gnevne penzionerke.
Jednostavno, ovde se danas svakodnevno dešava nešto što nigde nije viđeno.
Neka se dokaže svaki ukradeni glas
Da se razumemo, nije Srbija zemlja svetle demokratije. Nije nikada ni bila. Naprotiv.
Ali, neka se dokaže svaki ukradeni glas.
Neka se popiše svaki fantomski birač.
Neka se na stub srama stavi svako ko potkupljuje, ucenjuje i mobinguje da bi dobio glas.
Neka završi iza rešetaka svako ko je zgazio zakon i drugog čoveka da bi ostao na vlasti.
Neka se održavaju izbori svaka tri meseca dok ne postanemo zemlja demokratskog savršenstva.
Neka se stranke za to bore svim mogućim sredstvima.
Sve to može.
Ali, ovo što sada gledamo daleko je od borbe za demokratiju.
Od jezive tragedije u Ribnikaru, pa do danas (u Češkoj nema antivladinih protesta posle masovnog ubistva na fakultetu), kao da neke nevidljive ruke iza scene nameštaju kulise za neku veliku nacionalnu nesreću koja bi slomila Srbiju.
Kao da sve vreme živimo pod pretnjom Majdana i krvoprolića ukoliko ne predamo Kosovo, ne uvedemo sankcije Rusiji i ne okrenemo se konačno i definitivno NATO strani sveta.
Ovoga puta, za to smo dobili i konkretan rok – kraj januara.
Zapad je, čini se, rešio da podigne lestvicu protiv Srbije do ivice pucanja.
Ali, sudeći prema ovome što gledamo, njihovi pokušaji obojenih prevrata, sa istim simbolima, šarenim zastavicama, ispletenim vunenim Deda Mrazovima i loše brendiranim porukama danas izgledaju karikaturalno. Groteskno.
Nema tu više ni snage ni municije. Ni hrabrosti ni autentičnosti. Ni kreativnosti ni invetivnosti. Ni mudrosti ni iskrenosti. A ni narod, više puta preveslan, nije više toliko naivan.
Svakako, 27. januara je slava Svetog Save. Tada bi negde trebalo i da odgovorimo Lajčaku i NATO.
Biće i odgovor svetosavski – u odbranu Srbije. I za pomirenje braće. I u državi. I sa obe strane Drine.