Pojava ove kolosalne rupe doprinosi stalnoj turbulentnoj solarnoj aktivnosti kako se približavamo solarnom maksimumu.
Sunce prolazi kroz ciklične obrasce povećane aktivnosti koje karakterišu sunčeve pege, sunčeve baklje, izbacivanja koronalne mase i koronalne rupe. Ova dinamika dostiže vrhunac tokom solarnog maksimuma pre nego što se spusti na solarni minimum, fazu obeleženu smanjenom aktivnošću i relativnom mirnoćom.
Šta su koronalne rupe?
Navedeno ciklično ponašanje je usko povezano sa magnetnim ciklusima Sunca, gde magnetno polje prolazi kroz promenu polariteta tokom solarnog maksimuma, koji se očekuje 2024. godine.
Za razliku od sunčevih pega, sunčevih baklji i izbacivanja koronalne mase, koronalne rupe su ekspanzivne oblasti u kojima se otvara solarno magnetno polje, omogućavajući solarnom vetru da slobodnije izlazi ka ostatku Sunčevog sistema.
Iako nisu vidljivi u vidljivom spektru poput sunčevih pega, ovi otvori se manifestuju kao velike, nejasne tačke na ultraljubičastim talasnim dužinama. Sadašnja koronalna rupa ima oko 800.000 kilometara duž svoje najduže ose, piše „Sajens alert“.
Zemlju pogodila samo blaga solarna oluja
Kada se ta rupa okrenula ka Zemlji početkom decembra, rezultirajući solarni vetar, koji je američka Nacionalna uprave za okeane i atmosferu (NOAA) klasifikovala kao solarnu oluju nivoa G1 do G2, uticao je na našu planetu dva dana. Iako su ovo bile najblaže solarne oluje, one mogu da izazovu minimalne poremećaje u elektroenergetskim mrežama, satelitskim operacijama, radio komunikacijama i navigacionim sistemima.
Čestice solarnog vetra se sudaraju sa Zemljinom magnetosferom, stvarajući auroralni sjaj interakcijom sa atmosferskim česticama. Iako je trenutni solarni ciklus premašio očekivanja u snazi, NOAA predviđa najveći broj sunčevih pega do 173, što je ispod proseka od 179 i znatno ispod najvišeg nivoa od 285 sunčevih pega u martu 1958.