Analena Berbok poznata je po običaju da drži predavanja drugim državama. Tako je, posle predavanja održanih Kini i Brazilu, na dnevni red došla Srbija. Ona je prilikom posete Ljubljani, izrazila, kako je rekla, „ogromnu zabrinutost zbog tendencija nacionalističke propagande“.
U predavanju koje je održala, iznela je nekoliko reskih poruka, kao što je ona da Srbija više ne može da sedi na dve stolice i da politika mora da se usaglašava sa Briselom, kao i da Zapadni Balkan pripada Evropskoj uniji. Osim toga, rekla je da će pomno pratiti izbore u Srbiji, na koje će poslati veoma jaku ekipu posmatrača, među kojima će biti i poslanici Bundestaga.
Šta bi bilo da se Srbija meša u nemačke izbore
Prema rečima dugogodišnjeg dopisnika lista Politika iz Nemačke Miroslava Stojanovića, Analena Berbok je poznata po radikalnom i provokativnom rečniku, zbog čega trpi kritike i pravi probleme i samom kancelaru Olafu Šolcu.
„To je radikalan ton, koji se ugnezdio u stranku Zelenih, koji su postali jedna vrsta jastrebova, iako je nekada bila pacifistička stranka. Sada je ona, u svim situacijama, kada su, na primer, u pitanju Ukrajina, odnosi prema Rusiji i Kini, radikalnija od svih drugih stranaka u „semafor koaliciji““, navodi Stojanović.
Srbija, niti je u mogućnosti, niti ima namere da se meša u nemačke izbore, navodi Stojanović. Ali, koliko su Nemci, kako kaže, alergični kada se neko meša u njihove unutrašnje stvari govori primer Turske. Nemačka predstavlja veliku izbornu bazu turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i njegove Stranke pravde i razvoja.
„Nemcima je bolo oči što Erdogan dolazi na predizborne skupove u Nemačku i kako se ponaša na njihovom tlu u izbornoj kampanji – to je uvek doživljavano kao nedopustivo“, konstatuje on.
Nema govora o propagandi – građani su protiv komadanja Srbije
I Stojanović, ali iStevan Gajić, profesor na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO) i naučni savetnik beogradskog Instituta za međunarodne odnose, smatraju da je nemoguće da u srpskoj izbornoj kampanji goruća tema ne bude francusko-nemački plan.Nećemo valjda pričati o svetloj evropskoj budućnosti dok nam komadaju državu.
I ta tema, prema Stojanovićevom mišljenju, podgrevana je spolja, pogotovo zahtevom da on bude inkorporiran u Poglavlje 35 u pregovaračkom procesu za pristupanje Srbije Evropskoj uniji.
„Ubacivanje pitanja Kosova u Poglavlje 35 znači potpunu blokadu procesa pregovora i sasvim je razumljivo što to u Beogradu izaziva dodatnu temperaturu i tonove koji ne odgovaraju evropskom uhu. Oni to tumače kao jačanje nacionalizma, ali koliko znam, ni jedna od stranaka koje izlaze na izbore, opipavajući puls javnosti se izričito ne izjašnjava da bi prihvatila to“, smatra Stojanović.
Izborna kampanja u Srbiji počela je pričama o brzim vozovima, investicijama, promenama izbornog sistema. Međutim, slon koga niko nije primećivao, a koji nije mogao da se izbegne je ultimatum, odnosno francusko-nemački plan, objašnjava Gajić.
„Sada je atmosfera u srpskoj javnosti takva da je ta tema pokuljala na površinu, da je francusko-nemački plan postao glavna tema kampanje, čak mislim bez namere aktera kampanje. Ljude ne zanimaju ni brzi vozovi, ni investicije, ni pare, koliko sama činjenica da zemlja može da bude raskomadana. Jer pitanje francusko-nemačkog plana je pitanje komadanja Srbije“, ističe Gajić.
Berbokova sad panično pokušava da uradi nešto, iako je EU prespavala više od dvadeset godina i propustila priliku da integriše Srbiju, dodaje on.
U najmanju ruku, evropski političari zakasnili su najmanje petnaest godina da prime Srbiju u članstvo. Danas je atmosfera u pogledu evropskih integracija Srbije potpuno drugačija nego što je bila početkom ovog veka. Nove generacije koje su porasle u Srbiji mrze EU kao simbol kolonijalnog okupatora i eksploatatora, u čemu Nemačka prednjači.
„Oni su imali mogućnost da nas integrišu i da nas praktično eutanaziraju u bukvalnom smislu između 2000. i 2008. Ali i tada su sve činili da se ranije probudimo kao društvo. Mi smo se probudili 2008, a oni su se probudili tek sada, posle petnaest godina“, kaže Gajić.
Reći da je zabrinutost građana Srbije nacionalistička propaganda je, prema Gajićevim rečima, bedno, jer se ne radi o propagandi, već o osećanju koje dolazi odozdo, iz naroda.