Američke sankcije za srpski svet: Kuda idu odnosi Beograda i Vašingtona?

Odnosi Kolektivnog zapada i Srbije – a to znači, srpskog sveta, jer je on na meti – ulaze u novu fazu.

Uostalom, još je pre pet godina to objasnio američki general Kertis Skaparoti kad je, svedočeći pred Odborom za oružane snage američkog Senata u svojstvu glavnog komandanta NATO snaga u Evropi, prilično neoprezno priznao da je sa stanovišta Amerike problem čitav srpski narod na Balkanu.

Pa u tom ključu treba posmatrati i sankcije koje Vašington sve više uvodi tim problematičnim Srbima sa obe strane Drine, sve i ako su u poslednjoj turi od prošlog četvrtka, uz par Rusa sa dvojnim državljanstvom Severne Makedonije, iz nekog razloga obuhvaćene i pojedine relativno poznate ali ne mnogo značajne pojave ovdašnjeg političkog i javnog života, kao što je Miša Vacić, ili pak Branislav Brano Mićunović, kome je istom prilikom odato priznanje da je „vodeća ličnost organizovanog kriminala u Crnoj Gori već decenijama“. Uzgred, ako je tako, postavlja se razložno pitanje zašto na ovakvu listu Mićunović nije dospeo tokom tih dugih decenija vladavine Mila Đukanovića bez koga nije moglo da bude svega toga što je bilo; očigledno, nisu ovde sasvim čista posla.

Od kudikamo šireg društvenog značaja, na listi sankcionisanih sad je i Miodrag Daka Davidović koji je bio ranjen pored vladike Joanikija u vreme litija u Crnoj Gori i bezuspešnih pokušaja da se one uguše bilo kojim sredstvima – sad mu se na teret, uz ritualnu korupciju, stavlja i odgovornost za pretnju stabilnosti na Zapadnom Balkanu, što je šifra za ugrožavanje američkih (geo)političkih interesa – a iz Srbije i bivši ministar Nenad Popović koji je, naravno, kriv zbog svojih političkih i poslovnih veza sa Rusijom.

Na ovom crnom američkom spisku je i nekoliko ličnosti iz Republike Srpske, a među njima, paradigmatično, i šef Predstavništva Republike Srpske u Rusiji Duško Perović, koji je poručio: „Tek sad ću da se borim protiv Amerike.“

Na stranu sad njegov nesumnjivi doprinos ovoj plemenitoj borbi – zbog čega se i pridružio spisku sankcionisanih – najkrupnije srpske političke ličnosti na crnim američkim listama ostaju predsednik Republike Srpske Milorad Dodik – u međuvremenu su pod sankcije stavili i članove njegove porodice, izgleda da je i progon porodice nekakva demokratska tekovina – te direktor srpske Bezbednosno-informativne agencije Aleksandar Vulin koji je 3. novembra zbog toga podneo ostavku.

Tekstu te ostavke stoga treba pokloniti naročitu pažnju. Tim pre što je Vulin, podnoseći ostavku, upozorio da su Srbija i srpski svet – a to je prostor koji je na američkoj crnoj listi – suočeni sa „pretnjama i ucenama koje se mogu porediti samo sa austrougarskim ultimatumom iz 1914. godine“.

„Od nas se“, obrazložio je sankcionisani Vulin, „traži da priznamo Kosovo, da napustimo Republiku Srpsku i da, uvodeći sankcije Ruskoj Federaciji, prestanemo biti suverena zemlja i nacija“. A ni tu ne bi bio kraj zahtevima da se samouništimo jer, naveo je dalje, ukoliko bi Srbija i pristala na sve pobrojano, „sledeći zahtev bio bi proterivanje kineskih investicija, bezuslovna tehnološka i ekonomska zavisnost od Zapada, kao i nastavak političke i teritorijalne dezintegracije Srbije i prihvatanje zapadnih vrednosti u kojima nema mesta za tradicionalnu porodicu i naciju“...

I stvarno, kao da je želeo da potvrdi bar neke od pobrojanih Vulinovih sumnji, „Glas Amerike“, službeni glasnik kreatora crnih lista za Srbe, javlja da je Amerika uvela sankcije, a ponajviše Srbima, kako bi „ograničila ruski uticaj na Balkanu“.

Dok Stejt department, u dopisu ovom medijskom organu američke (duboke) države povodom nedavne tvrdnje ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog da će Rusija „pokušati da izazove konflikt na Zapadnom Balkanu“, dokazuje da je sve i te kako povezano, od sankcija Srbima i Rusiji do NATO kontrole nad čitavim našim prostorom.

Prošlonedeljne sankcije, kako je navedeno, „targetiraju presek negativnog ruskog uticaja i korupcije“ – korupcija je, razume se, uvek prigodan i upotrebljiv izgovor, tim pre kad je kadija istovremeno i sudija, pa ništa i ne mora da se dokazuje, dovoljno je da se zalepi etiketa – a cilj svega toga je, kako je dalje navedeno, da se „umanji potencijal negativnog ruskog uticaja i podstakne održivi mir, stabilnost i prosperitet regiona“, što je još jedan niz prigodnih reči koje zapravo znače, kao što se u istom ovom odgovoru direktno i napominje, „članstvo zemalja Zapadnog Balkana u evroatlantskim institucijama.“ To jest u NATO-u, koje za sobom povlači i totalnu kontrolu koju je Vulin spomenuo u svojoj ostavci, od (geo)političke i bezbednosne do ekonomske.

Pa je upravo u tom kontekstu i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg sproveo svoj blickrig po Zapadnom Balkanu ove nedelje; makar da obeleži teritoriju, s tim što ne treba isključiti ni mogućnost da je pokušao i da iznudi nešto konkretno, uostalom, vreme će pokazati da li je nešto hteo i šta je dobio.

Ono što svakako nije želeo da dobije bio je doček u Beogradu u vidu proterivanja prvog sekretara hrvatske ambasade Hrvoja Šnajdera, koga je, kako izgleda, u špijunaži uhvatila BIA, u kojoj će do primopredaje dužnosti doći tek posle izbora novog direktora.

Kako će suprotna strana na to da uzvrati? Kuda vodi sve širi spisak američkih sankcija za Srbe? Kako Srbija treba da postupa barem u narednih godinu dana, do okončanja američkih predsedničkih izbora?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali istoričar Saša Adamović i diplomata Vladimir Kršljanin.

(pogledajte video)