Na ulicama malog sela Banjska, u kom se nalazi istoimeni manastir koji je podigao srpski kralj Milutin jesenja kiša dosadno tuče gotovo dva dana, na ulici retko možete videti nekog osim novinarskih ekipa koje i dva meseca nakon sukoba tragaju za pričama i istinom šta se to dogodilo u ovom pitomom mestu koje je jedne septembarske noći postalo glavna vest u čitavom svetu.
Retki prolaznici svojim puteljcima vešto izbegavaju novinare, odmahuju rukom i zalaze u svoje avlije brzo stavljajući lanac preko kapije kako bi pokazali da nisu za razgovor.
Ulice u Banjskoj
© Sputnik / Teodor Anastasijević
Neki od njih hrabriji ili više iz želje da novinari odu, stanu ispred njih i kažu po neku reč.
„Sve je još sveže i molim vas poštujte nas. Želimo da vratimo svoj mir i da svoj život nastavimo onako kako smo živeli. Dosta nam je i policije i novinara i svih ostalih, ovde smo nekad samo sretali pobožne ljude na putu ka manastiru, bolesne koji su tražili isceljenje u našoj „Rajskoj banji“. Sada su vrata manastira otvorena samo tokom jutarnje i večernje liturgije, a banja ne radi uopšte“, kaže jedan od meštana Banjske.
Na putu ka Banjskoj manje je policije nego što je to ranije bilo, ali su primetna patrolna vozila i džipovi u kojima kažu patroliraju specijalne jedinice tzv. kosovske policije.
Vrata na manastiru su zatvorena, retko ko prolazi tom uzbrdicom jer je iznad manastira jako mali broj kuća, gotovo celo selo se nalazi podno manastira koji je pre nekoliko godina obeležio 700. godina postojanja.
Ulice u Banjskoj
© Sputnik / Teodor Anastasijević
„Preko dana izađemo, prošetamo, nekako se osećamo kao da se sami od sebe krijemo. Sada u ove jesenje i kišne dane ranije padne mrak pa tada baš ne izlazimo. Čuju se stalno džipovi, brundanje automobila, znamo da su specijalci jer nama odavno noću niko ne dolazi, na našu žalost. Daleko je ovo od slobode, ali šta ćemo, tu smo gde smo. Navikli smo na sve i ovo će proći“, govori nam čovek koji živi nedaleko od kompleksa „Rajska banja“.
„Baš kada su napravili ovu banju i sredili je bilo je čarobno. Mogli ste i u najhladnijoj zimskoj noći da čujete kako se neko kupa u termalnoj vodi napolju, da čujete žamor ljudi, bilo je tu onih koji su govorili drugim akcentom koji su došli da se leče, stranaca, naše mladeži. Sada je sve utihnulo i kada pogledam dole prema bazenima uhvati me žal. Nedostaje da se čuju razgovori da nam selo živne“, nastavlja pokazujući na banjski komleks koji je zatvoren istog dana kada se desio sukob dok ga žena na kapiji doziva da dođe jer joj „nešto treba“.
Odlazi i on i sklanja se sa sitne kiše dok mokre ulice ostaju sablasno prazne, a cela Banjska čeka neki bolji dan nego što je ovaj kišni novembarski i da se sa tim lepšim danom u ovo mesto na severu Kosova i Metohije vrati mir u pravom smislu te reči.