SRBIJA

Tri puta pred Bosnom i Hercegovinom: Šta je ostalo od Dejtona 28 godina posle

Dvadeset osam godina nakon rata, budućnost Bosne i Hercegovine ima samo tri moguća puta – prvi podrazumeva očuvanje postojećih dejtonskih struktura. Drugi put predviđa besmislenu i unapred izgubljenu unitarizaciju u nacionalnom smislu. Ukoliko bi do toga došlo, na scenu bi stupio treći, već viđeni put, a to je put nestanka Bosne i Hercegovine.
Sputnik
Ovako za Sputnjik govori dr Radomir Lukić, sudija Vrhovnog suda Republike Srpske. On smatra da budućnost Bosne i Hercegovine, ali i Republike Srpske, zavisi pre svega od tri konstitutivna naroda, njihove političke mudrosti i poštenja, ali i od brojnih stranih „babica“ koje se u taj proces mešaju u nastojanju da ostvare svoje strateške i geopolitičke interese.
U Republici Srpskoj se 21. novembar obeležava kao republički praznik, Dan uspostave Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

Počeci

Dejtonski mirovni sporazum potpisan je 1995. godine u američkoj vazduhoplovnoj bazi kod Dejtona, u američkoj državi Ohajo. Njime je prekinut krvavi trogodišnji rat u Bosni i Hercegovini, a BiH je podeljena na dva dela – Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine.
Pripadnici Unprofora tokom rata u Bosni
Zaključivanju Dejtonskog mirovnog sporazuma, čiji je pun naziv „Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini“, prethodilo je dugogodišnje pregovaranje sukobljenih strana u BiH. Oni su se odvijali prvo u Ženevi, zatim pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija u Njujorku i na kraju je, u samo predvečerje zaključivanja sporazuma, bilo organizovano još jedno pregovaranje u Ženevi.
Tamo su zaključeni okvirni principi za mirovni sporazum, koji su pretočeni u jedan obimniji tekst. On se sastoji od samog okvirnog sporazuma i njemu pripadajućih jedanaest aneksa, govori za Sputnjik Radomir Lukić.

Šta je Dejtonski sporazum doneo Srbima iz bivše BiH?

Ovaj sporazum je Srbima doneo određenu vrstu stabilizacije, jemstva i garancije, ali i uvažavanja postojanja Republike Srpske, nastale 1992. godine u procesu rastakanja bivše Bosne i Hercegovine. Raspad BiH odvijao se, govori Lukić, po ranije prihvaćenom obrascu za raspad same Jugoslavije.
Kada je prestala da funkcioniše centralna vlast BiH, legitimni i zakoniti predstavnici tamošnjih Srba povukli su se iz svih organa. Svi Srbi koji su posle toga učestvovali u radu tih organa, nisu bili ni legitimni, ni zakoniti iz ugla onih koji su stvarali Republiku Srpsku.
Radovan Karadžić
Ono što je stvoreno 1992. godine, prvobitno na papiru, preraslo je u jednu tvorevinu, živu, stvarnu i funkcionišuću, koja je vršila efektivnu državnu vlast. Ovo je činjeno u početku na skoro 70 odsto teritorije BiH, da bi se, kasnije, u toku borbenih dejstava, ta teritorija smanjivala.
Podsetimo se kako se ta teritorija smanjivala. Prvo time što su svetske sile dopustile Republici Hrvatskoj da se umeša u taj sukob na strani tzv. vlade Republike BiH. Međutim, ni to nije bilo dovoljno da se porazi Vojska Republike Srpske, Republika Srpska i ceo srpski narod koji je tamo živeo. U pomoć su priskočile i snage NATO-a koje su izvodile brojne vazdušne napade protiv Srba i tako uspele da razore dobar deo infrastrukture, ali nanesu i prilično uočljive ljudske žrtve u tim svojim bombardovanjima.
Sve ovo, nastavlja Lukić, nije bilo dovoljno da spreči da RS i zvanično opstane. Ona je, na neki način, priznata u Dejtonu, jer je upravo RS zaključila svaki od pomenutih jedanaest aneksa, a među njima i aneks 4 koji se naziva Ustavom BiH.
Početna pozicija RS po aneksu 4 bila je vrlo stabilna i ceo niz funkcija koje su kasnije različitim metodama pritisaka i ucena, pre svega zapadnih zemalja, prenesene u nadležnost institucija BiH – pripadale su RS. Po zaključenju sporazuma, počela je njegova primena koja je pre svega podrazumevala dva vojna aneksa, zatim aneks o izborima i aneks o arbitraži za područje Brčko, te aneks o međunarodnim policijskim snagama...
Položaj Vojske Republike Srpske iznad Sarajeva tokom rata u BiH

Budućnost Bosne i Hercegovine

Iako je konfiguracija nadležnosti donekle promenjena, Lukić smatra da se nikako ne može reći da RS ne može u velikoj meri da vodi samostalno svoj ekonomski, politički i pravni život, što ona i čini. Ona je danas, dodaje Lukić, federalna jedinica jedne federalne države koja još uvek ima značajne elemente konfederalizma i nju ne može u tom pogledu niko više ugroziti.
Budućnost Bosne i Hercegovine i Republike Srpske zavisi pre svega od tri konstitutivna naroda, njihove političke mudrosti i poštenja, ali i od brojnih stranih „babica“ koje se u taj proces mešaju u nastojanju da ostvare svoje strateške i geopolitičke interese.
Lukić budućnost Bosne i Hercegovine vidi kroz tri moguća scenarija. Prvi podrazumeva očuvanje postojećih dejtonskih struktura BiH u svim svojim elementima. Drugi scenario predviđa, kako on kaže, posezanje za besmislenom i unapred izgubljenom centralizacijom i unitarizacijom u državnopravnom i nacionalnom smislu. Ukoliko bi do toga došlo, dodaje Lukić, na scenu bi stupio treći put, a to je put nestanka Bosne i Hercegovine.
Hram Hrista Spasitelja, Banjaluka

Kako muslimani i Hrvati gledaju na Dejton?

Radomir Lukić tvrdi da se od samog početka pouzdano znalo da je pristajanje muslimana na Dejtonski mirovni sporazum pritvorno, budući da su se oni nadali da je sve to samo efemerna, prolazna tvorevina, koja će posle biti preoblikovana u skladu sa njihovim interesima, natalitetom i većinskim statusom.

Mi smo od početka imali određenu vrstu zazora prema stavu Bošnjaka. Njima dejtonske strukture ne odgovaraju jer najveći deo njih smatra da je BiH nacionalna država Bošnjaka, a da su Hrvati i Srbi tu obični gosti koji treba polako da se povuku u svoje matice – Srbi u Srbiju, Hrvati u Hrvatsku.

Sa druge strane, dodaje Lukić, Hrvati su prihvatili sporazum u nameri da potpuno stabilizuju Hrvatsku, zbog čega su pristali na stvaranje muslimansko-hrvatske federacije.
To je Hrvate koštalo onoga što sada doživljavaju u Federaciji, gde su mlađi brat koji je u čvrstom zagrljaju jedne vrste unitarizma koju propagira bošnjačka strana, govori Radomir Lukić za Sputnjik.

Kome treba starateljstvo visokog predstavnika?

Sudija Vrhovnog suda Republike Srpske, Radomir Lukić, podseća da je Bosna i Hercegovina u svom Ustavu definisana kao demokratska država, što podrazumeva potpuno poštovanje nacionalnog i narodnog suvereniteta, koji opet podrazumeva potpuni državni suverenitet u okviru Ustava.
Ako postoji bilo koje telo ili pojedinac koje je iznad svakog pravila i koje može da protivno usvojenim načelima međunarodnog prava o ljudskim pravima oduzima suverenitet narodu i njegovim predstavnicima, koji može mimo zakona i pravnih postupaka da ljudima oduzima slobode i prava, koji može da misli da može da nametne ustavne amandmane i zakone, onda to nije demokratska država i, zaključuje Lukić, tada se radi o autokratiji.
Visokom predstavniku ovde mesta nema. Za njegovim opstankom vape Bošnjaci. Srbi ne vape jer smo mi jedan zreo istorijski i politički narod kome takva vrsta starateljstva ne treba. Ako Bošnjacima treba starateljstvo, onda je to zaista njihov problem koji ne smemo i nećemo da nosimo na našim leđima.
REGION
Put bez povratka: Ulazi li Bosna i Hercegovina u ponedeljak i zvanično u predvorje ogromne krize
Komentar