Rezultat ukrajinskog Evromajdana je i gubitak više od polovine stanovništva zemlje. Zemlja je, u svakom pogledu, osiromašena, razrušena, zadužena i duboko ogrezla u korupciju.
„Rezultat Majdana je da na teritoriji Ukrajine danas živi manje od polovine stanovništa, a bilo ih je 52 miliona kada je sve počelo 2004. godine sa tzv. Narandžastom revolucijom, kada su prvi put počeli da govore o evropskom pridruživanju. Tada su prvi put zvanično za heroje proglašeni Bandera i Šuhevič i tada je počelo rušenje ustavnog sistema Ukrajine, koje je okončano 2013-2014.“, kaže ruski ekspert Aleksej Muhin.
Očekivanja od Majdana, koji je počeo u Kijevu 21. novembra 2013. godine, nisu ispunjena, zemlja ne samo da nije dobila ono što je obećano, već je i mnogo izgubila, kaže Kiril Višinski, glavni urednik radija Sputnjik i član Saveta za razvoj građanskog društva i ljudska prava pri predsedniku Rusije.
Prema njegovim rečima, očekivanja se definitivno nisu ispunila, jer se od svega o čemu su političari pričali na Majdanu, ukazala jedino mogućnost da se u Evropu putuje bez viza – takozvani bezvizni režim.... Sve ostalo o čemu su političari pričali - evropske plate i penzije, ekonomski razvoj, dobijanje evropskog tržišta kao bonusa za razvoj ukrajinske privrede - ništa od ovoga se nije desilo. Ukrajinska privreda nikada nije mogla ništa da realizuje na evropskom tržištu, jer Evropljani to nisu dozvolili.
Prostesti na Majdanu u centru Kijeva 2013. godine doveli su do državnog udara i nasilne smene legalno izabranog predsednika Viktora Janukoviča. Razlog za masovne proteste prozapadne opozicije bila je odluka vlade da obustavi potpisivanje sporazuma o pridruživanju EU.
U suštini, koraci ka „pridruživanju“ prekinuti su zbog stava ukrajinskih poslovnih krugova koji su saopštili da će sporazum sa EU ugroziti ekonomske odnose sa Rusijom, glavnim spoljnotrgovinskim partnerom Ukrajine. Osim toga, država nije imala sredstava za prelazak na evropske trgovinske standarde.
Kao i Majdan-1, koji se dogodio 2004. godine, i Majdan-2 podržao je Zapad i osnažio nacionalističke snage u zemlji, a cilj je bio da se Ukrajina gurne u rat sa Rusijom.
Sve to što je započelo tog novembra 2013. u Kijevu dovešće do februarskih nemira i prvih žrtava, uslediće jačanje neonacističke ideologije u Ukrajini, progoni, represije, obračuni sa neistomišljenicima, ubistva, zločini nad ruskim stanovništvom, kršenja ljudskih prava, diskriminacija svega što je u vezi sa Rusijom...
S druge strane, posledice Majdana za Ukrajinu su i gubitak teritorija, građanski rat i sve ono što se danas dešava.
Demonstracije na Trgu nezavisnosti u Kijevu, februar 2014. godine
© Sputnik / Andreй Stenin
/ Dan izdaje i obmane
Aktuelna kijevska vlast 21. novembar slavi kao Dan dostojanstva i slobode, iako mnogi eksperti ocenjuju da je to „dan izdaje i obmane“. Kao rezultat Majdana, zemlja je postepeno izgubila suverenitet, pala u potpunu zavisnost od Zapada, a kasniji sukob sa Rusijom oduzeo joj je perspektive za razvoj.
Evromajdan je postao jedna od ključnih faza u stvaranju „antiruskog” projekta i širenju rusofobije. Posle raspada Sovjetskog Saveza, podsećaju ruski eksperti, Zapad je sistematski formirao mržnju prema Rusiji u svesti ukrajinskog naroda. Zauzet je dosledan kurs odvajanja Ukrajine od Rusije, promene ideologije i uništavanja istorijske prošlosti, a istovremeno i širenje NATO bloka na Istok.
Danas rukama Ukrajinaca Zapad, na čelu sa SAD, vodi proksi rat protiv Rusije. Jedan od glavnih vinovnika je i aktuelni predsednik SAD Džozef Bajden, koji je još 2014. godine, tokom posete Kijevu nonšalantno ušetao u Vrhovnu radu i seo na mesto predsednika, a potom telefonskim pozivima krojio sudbinu zemlje, otpuštao i postavljao činovnike u Kijevu. Pristalice Evromajdana u to vreme nisu videle to kao problem, kao što to ne vide ni danas.
Govoreći o Evromajdanu ruski eksperti navode da su prozapadne snage mogle da pokušaju da dođu na vlast na apsolutno legalan način, ali taj ustavni put nije interesovao ni desničarske snage u Ukrajini, ni Zapad. Trebalo je da razbiju ostatke demokratije u zemlji i da na vlast dovedu ljude koji će propovedati zločinačku nacističku ideologiju, proglašavati sledbenike Stepana Bandere herojima, voditi antirusku politiku i istovremeno se očajnički držati svojih fotelja.
Državni udar je bio taj koji je omogućio dalje sprovođenje politike koja apsolutno nije bila u skladu sa interesima većine ukrajinskog naroda, ali je bila od koristi oligarsima povezanim sa uticajnim silama u Sjedinjenim Državama i Evropi, kažu eksperti.
Hoće li biti Majdana-3?
Prvi prozapadni predsednik Ukrajine Petro Porošenko, koji je izabran 2014. godine pod sloganom „Mir u Donbasu” započeo je rat u Donbasu i na svaki način je podilazio nacionalistima jer je i sam rusofob.
Njegov naslednik, još uvek aktuelni predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski, koji je takođe predstavljao sebe kao „predsednik mira”, dobio je predsedničke izbore obećavajući da će svi građani Ukrajine imati podjednaka prava i da će se ruski jezik slobodno koristiti jer i on govori ruski. Ali, Zelenski je sve to brzo zaboravio. Grčevito držeći se za vlast, približio se ukrajinskim nacionalistima, iako mu je deda ratovao protiv nacista, uništio je zemlju i ukrao budućnost milionima ljudi.
Sada upozorava da će Rusija pokrenuti neku vrstu operacije „Majdan-3“ protiv njega krajem ove godine, ali ruski eksperti kategorički odbacuju takve tvrdnje, ističući da je Zelenski sam pripremio teren za Majdan-3 i da Rusija nije imala ništa s tim. U kratkom vremenskom roku, uspeo je da uradi ono što njegovi prethodnici nisu mogli – da uvuče zemlju u haos i krvavi rat, a veliki deo naroda odvede u smrt.
Stručnjaci su uvereni da za spas Ukrajine narod prvo treba da „skine jaram” koji je spolja nametnut posle državnih udara 2004. i 2014. godine i svrgne sa vlasti one koje ih vode ka propasti.