KULTURA

Dirljiva priča iz škole u Srbiji u kojoj je muzika lek i ponos - za sve /video, foto/

Siromaštvo, odbačenost i boja kože ne smeju biti prepreka za ostvarivanje snova i srećniju budućnost, pokazuju polaznici programa „Muzika nade“, deca iz najsiromašnijih porodica i marginalizovanih grupa, koja su utočište pronašla u Osnovnoj školi „Branko Pešić“ u Zemunu, a u muzici lek i ponos.
Sputnik
„Mnogo škola sam promenio. Bio sam u Nemačkoj, Švedskoj, Norveškoj. Niko nije hteo da me primi u društvo zbog boje moje kože. U ovoj školi sam upoznao mnogo dobrih ljudi. Nastavnici su mi postali prijatelji i ova škola mi je mnogo pomogla“, kaže devetnaestogodišnji Aleksandar Trajković.

Muzika kao lek i beg iz siromaštva

Aleksandar je u OŠ „Branko Pešić“, koju mahom pohađaju romska deca, došao sa 12 godina. Sada je drugi razred srednje škole, ali kad god ima vremena dolazi u svoju, kako kaže, drugu kuću i pomaže mlađim drugarima, učeći ih posebno lepoti i snazi muzike:
„Muzika mi je sve. Moja ljubav, lek, život. Volim rep i kada sam tužan, nervozan, slušam muziku, leči me“.
Hajde da tama postane svetlo, da zajedno menjamo svet, poručuju učenici OŠ "Branko Pešić"
Zahvaljujući njemu muziku je zavoleo i dve godine mlađi Eljhard Goljici koji je u Srbiju došao iz Švedske:
„Uopšte nisam voleo muziku. Želeo sam da budem fudbaler i igram u poznatom klubu. Kada sam se vratio iz Švedske, upoznao sam Aleksandra i njegovog brata Filipa. Pozvali su me da im se pridružim na časovima muzičkog. Znao sam malo da sviram tarabuku. Pohvalili su me i sutradan sam se ponovo pojavio. Krenuo sam da sviram kahon. Čudili su se kako sam brzo savladao i to. Zavoleo sam muziku. Poslednje tri-četiri godine imamo bend, putujemo. Nastupamo. Jako mi se sviđa“.
Aleksandar i Eljhard su polaznici programa „Muzika nade“ koju od 2014. godine u 11 gradova u Srbiji realizuje nevladina organizacije „Mjuzik art prodžekt“ (Music Art Project) sa ciljem da deci iz socijalno ugroženih i raseljenih porodica, marginalizovanih grupa, omogući muzičko obrazovanje, a uz to i osnovno obrazovanje.
Najmlađim perkusionistima je uzor sedamnaestogodišnji Eljhard Goljici
Do sada je kroz taj program prošlo 2.500 dece, od 8 do 18 godina, i 500 nastavnika, a sada je pokrenuta donatorska kampanja „Budi i ti deo nade“ sa ciljem daljeg razvoja njihovog centra u OŠ „Branko Pešić“ kako bi se pomoglo muzičko obrazovanje romske dece koja negujući svoj talenat ostaju u sistemu obrazovanja i dobijaju šansu za bolju budućnost.

Muzika nade

Rukovodilac programa „Muzika nade“ Đurđa Papazoglu kaže za Sputnjik da je centar u OŠ „Branko Pešić“ možda i najosetljiviji, jer tu školu pohađaju deca iz dubokog siromaštva čiji roditelji ne znaju kako da im obezbede sutrašnjicu, mališani koji su se selili iz zemlje u zemlju, bivali odbačeni, prognani:
„To ostavlja duboke posledice po njih. Smatraju da su nevidljivi, nebitni, da ih niko ne primećuje, ne znaju šta je ponos. Za tu decu pevanje i sviranje je način da shvate da vrede, da nešto mogu da postignu, jer svi oni duboko u sebi nose osećanje da ne zaslužuju ljubav. Ideja našeg programa jeste da se kroz kampove i koncerte upoznaju i druže sa decom iz drugih osnovnih i muzičkih škola. Pružamo im priliku da putuju, nastupaju, da završe muzičku školu, da mogu negde da se izmere u odnosu na druge da bi sutra imali hrabrosti kao mladi ljudi. Zato je za njih nastup u Narodnom pozorištu, Kolarčevoj zadužbini ili MTS Dvorani važna psihička podrška i podstrek da nastave da rade“.

Hajde da zajedno menjamo svet

Tokom epidemije korone zajedno sa nastavnicom Biljanom Simenović prepevali su pesmu „Biliever“ grupe „Imagine dragons“:
„Okupili smo svu decu da kroz pesmu kažemo ono što bismo želeli, protiv korone, nasilja. Svako je dodao po neku svoj reč pa smo spojili sve u pesmu“, kaže Aleksandar.
Nastavnica Radmila Knežević: Rad sa ovom decom je poseban i izuzetno značajan
Sa puno energije, iz srca pevaju: „Sve što želim je da planeta ozdravi, da ljudi opet budu slobodni, da osmeh se vrati na lica sva, hajde da tama postane svetlo, da zajedno menjamo svet... neka svakoj suzi sada dođe kraj
To je njihova himna. Njihova svakondevica je izazovna, ali trude da se da veruju da sutra može da bude bolje, u muzici nalaze utočište, priliku da pokažu da mogu da budu svoji i jednog dana zvezde kako i kaže jedna od omiljenih pesama jedanaestogodišnjeg Erduana Ćerimija „Pesma o ljubavi“:
„Želim ljubav, želim sreću, znam šta hoću, znam šta neću! Znam da jednog dana ja ću biti zvezda tako sjajna, i sada sijam a to ne vide baš svi, zato hajde probaj ti!“.
Erduan Ćerimi: Volim muziku, želim da imam klavir kada porastem

Kad porastem želim klavir

Erduan bi voleo da, kada poraste, zaradi dovoljno novca kako bi kupio klavir, a na pitanje šta misli da može dobiti zahvaljujući muzici, kratko kaže - pažnju, ljubav i sreću.
Njegova sestra Melisa dve godine nije progovarala da bi zatim počela da peva.
„Ona pokazuje stanje sve dece, ona je lakmus papir dece koja su skrajnuta, u kojima je duboko usađeno verovanje da ne zaslužuju ljubav. Taj osećaj je toliko jak u njima da ga telesno ispoljavaju. Zato njima znači muzika, pomaže im. Melisa i danas pred drugima ćuti, ali peva“, ističe Đurđa Papazoglu.
Jedanestogodišnji Omer Šabanov je prošao tri zemlje, nosi velike traume, ali kada peva na to zaboravlja.
Njegovi drugari i nastavnici se šale da je najskakutaviji, da ga ne drži mesto, međutim pažnja je tu kada peva i radi zadatke iz matematike.
Đurđa Papazoglu: Pružamo šansu i nadu svima

Poštenje važniji od talenta

Najviše im znači zajedništvo i drugarstvo pa se drže motoa programa „Muzika nade“ – „Onaj ko zna tri note treba da nauči onog ko zna samo jednu“.
Kroz muziku uče se disciplini, solidarnosti, pažnji. Moral, odgovornost, poštenje su bitniji od talenta, jer kako naglašava Đurđa Papazoglu, žele da stvore dobre ljude koji će biti svesni da radom i posvećenošću mogu da ostvare svoje snove.
Da su na pravom putu, Eljhard kaže, osetili su posebno na sceni Narodnog pozorišta, kada su nastupili u predstavi „Deca“ Irene Popović:
„Nije nam bilo teško da savldamo sve pesme. Družili smo se i zabavili. Neku su imali tremu pa smo ih mi ostali držali za ruku. Omiljeni deo nam je kada na kraju svi izlazimo na binu. Srećni smo kada nas drugi slušaju, kada nam aplaudiraju. Osećamo da smo na putu koji nas vodi ka sreći i uspehu“.
Da osmeh se vrati na lica sva i svakoj suzi dođe kraj

Svako deseto dete je gladno

Statistika pokazuje da svako deseto dete u Srbiji živi ispod granice siromaštva, a Osnovna škola „Branko Pešić“ je upravo toj deci otvorila vrata kako ne bi završili na ulici bez izgleda za budućnost:
„Na rođendanima te dece nema torte. Mi odnesemo tortu. Prvi korak jeste da ne budu gladni i bosi. Ali drugi korak je čak i teži a podjednako važan - izvući ih iz apatije i depresije. Naš cilj jeste da svakom detetu pružimo nadu i šansu. Oni dođu iz kuća u kojima često nemaju struju, vodu. Obuku svoju odeću i izađu na scenu Narodnog pozorišta“, naglašava Đurđa Papazoglu.
„Meni treba zagrljaj, meni treba podrška, meni treba da me čuješ i da se sa mnom raduješ. I kada niko me ne razume, znam da tvoje srce ume. Ja sam dete ove planete, hajde do zvezda vodi me. Nek svud' ljubav sja i ljude neka spaja“, poručuju kroz muziku učenici Osnovne škole „Branko Pešić“, a želja im je da oforme veliki simfonijski orkestar što bi im omogućilo da duže ostanu u obrazovnom sistemu.
Osnovna škola "Branko Pešić" u Zemunu već 20 godina otvara vrata romskoj deci koja bi, sticajem okolnosti, završila na ulici bez izgleda za budućnost
Komentar