Šta sve možeš u Moskvi za jedan dolar – kad si sa Zapada /video/

U tehnosferi, na društvenim mrežama i među digitalnim nomadima ne manjka onih koji su ubeđeni da pod teretom sankcija u Moskvi sve propada. Kasnije, diskusija je otišla sasvim drugim tokom i ticala se stanja u svetskoj ekonomiji.

Elem, rasprava je započela jednostavnim pitanjem: Šta se može kupiti u Rusiji za jedan dolar (naravno, tiče se protivvrednosti u rubljama)?

Na zaključke ne utiču prateća opovrgavanja kako su neke stavke na ovoj listi upitne pošto cene zavise od toga gde se kupuje, kada se kupuje, koji proizvodi se kupuju (ima i jeftinijeg i skupljeg mleka), zato što je ovde poenta u komparaciji, a ne u tome da li flaša negazirane vode košta dve rublje manje ili više.

Jer, ako se podaci upoređuju dolazi se do konstatacije kako su zapadno od Rusije cene nekih svakodnevnih potrepština ekstremno visoke.

Koleginica iz Kanade sumorno je konstatovala da se u njenom mestu stanovanja za jedan dolar ne može kupiti ništa sa spiska. Može eventualno voda, ali flaša od pola litra. Benzin je 1,8 kanadskih dolara za litar, kilogram krompira dva dolara, paklica cigareta celih 20, tuce jaja 3,5 dolara, a toliko je i pojedinačna karta za javni prevoz, pakovanje testenine je dolar i po, vekna hleba tri, litar mleka dva i po. Slični podaci usledili su sa raznih strana.

Da li je to u Rusiji normalno ili je ovo kod nas nenormalno? Ako je u Rusiji normalno, zašto onda i kod nas nije isto tako normalno? Ako je kod nas nenormalno, kako je to moguće kada mi nismo ni u ratu, ni pod sankcijama? O čemu se tu radi? Najkraći mogući odgovor glasi: radi se o novom trendu.

Sa ekslacijom u Ukrajini počele su i žive debate oko toga šta nam oružani sukob ovakvih razmera na tlu Evrope donosi i kakve će biti posledice. U istupima brojnih analitičara jedan statistički podatak korišćen ja za izvlačenje serije zaključaka o neminovnoj propasti Rusije. Taj podatak glasi da je prema veličini nominalnog bruto društvenog proizvoda (koji se već pola decenije kreće oko 2 hiljade milijardi dolara) ruska ekonomija iza italijanske, iza kanadske, o tome koliko je daleko iza francuske privrede ne treba posebno ništa ni naglašavati.

Otuda i zapažanja kako Rusija nije sposobna da izdrži rat i servisira troškove koje dugačak oružani sukob nosi sa sobom. Dakle, ruska ekonomija je pred kolapsom.

Ispostavilo se, međutim, da nikakvog kolapsa nema, a upoređivanjem životnog standarda u Rusiji i drugim državama moguće je primetiti i da se tu jeste nešto promenilo, ali ne na štetu Rusije. Nominalno, u zapadnim zemljama se više zarađuje, ali i život postaje sve skuplji. To se vidi i na primeru balkanskih država, Srbije pogotovo, gde se o rastu životnog standarda i te kako može polemisati, iako zarade rastu kontinualno.

Tu se onda vraćamo na pitanje iz uvodnih rečenica teksta: šta se može kupiti za jedan dolar?

Prema procenama Svetske banke, kada se posmatra parametar bruto društvenog proizvoda prema paritetu kupovne moći, Rusija je po prvi put pretekla Nemačku i sada se nalazi na petom mestu. Prema paritetu kupovne moći ruski BDP više nije dve hiljade milijardi, već blizu pet i po hiljada milijardi dolara. Inače, prvo mesto „suvereno“ drže Kinezi (30 hiljada milijardi), na drugom su SAD (25 hiljada milijardi), treća je Indija (blizu 12 hiljada milijardi), a četvrti je Japan (nešto preko pet i po hiljada milijardi). Nije isključeno da će Rusija uskoro preteći i Japan i popeti se na četvrto mesto najvećih svetskih ekonomija.

Naravno, to ne znači da „prosečni“ stanovnik Rusije, ma šta pod tim široko rasprostranjenim pojmom podrazumevali (statistika „voli“ proseke, ali u realnom životu ti indikatori nekada zaista malo znače pa mogu i zavarati prilikom analiziranja situacije) živi bolje od „prosečnog“ stanovnika Nemačke. U priču o tome kako se gde živi nužno je uključiti još čitav niz faktora koji se moraju sagledati, a delimično to je i stvar subjektivnog osećaja.

Tek, promena trenda u poslednjih godinu dana jeste indikativna, za mnoge i neočekivana. Rusija nije slomljena u ekonomskom pogledu, bez obzira što se suočava sa brojnim izazovima, neki od njih ostaviće i dugoročne posledice.

Elem, mada je u postojećim uslovima krajnje nezahvalno davati bilo kakve prognoze, neće biti iznenađujuće ako se ovaj trend nastavi. Jer, rast bruto društvenog proizvoda prema paritetu kupovne moći u Kini, Indiji i Rusiji povezan je sa rastom domaće proizvodnje i povećavanjem konkurentnosti domaćih ponuđača.

Kineska automobilska industrija, na primer, već je u svakom pogledu dostigla zapadnu. Zašto kupovati evropski automobil, kada se za iste novce može kupiti kineski više klase? Slično je i u brojnim drugim sektorima. Rastom domaće ponude, koja se bazira na radu i dometima domaće privrede, stalna upoređivanja nekih nominalnih vrednosti izraženih u dolarima, bilo da se radi o prosečnim zaradama, bruto društvenom proizvodu ili visini vojnog budžeta – gube na značaju.

Da je u potpunosti ostvarena zamisao breton – vudskih institucija koje su potpomognute od strane zvaničnih struktura SAD i saveznika (a koja ipak nije bila realna) danas bi postojala dolarizovana globalna ekonomija i jedan centar upravljanja svetskim finansijskim sistemom, te bi i cene nekih elementarnih stvari manje – više bile slične u najvećem broju metropola (i država).

U takvom razvoju situacije, međutim, i pored toga što bi cene bile slične, zarade ni izbliza ne bi bile slične. Najviše bi se zarađivalo u centru, manje na poluperiferiji, najmanje na periferiji. Tada bi imalo smisla upoređivati nominalne vrednosti i izvlačiti logične zaključke. Ovako, sa svim aktuelnim promenama i još većim nagoveštenim zaokretima u politikama vodećih država i međunarodnih organizacija koje te države tvore, u velikoj meri korišćenje tog alata je obesmišljeno. Čak i za propagandne svrhe. Jer, za jedan dolar negde se mogu kupiti tuce jaja i vekna hleba, dovoljni za doručak za četvoročlanu porodicu, a negde se ne može kupiti ama baš ništa.