Po set su mu uzeli Talon Grikspor, Holger Rune i Andrej Rubljov, ali i u tim trenucima verovatno se niko nije usudio da pomisli da će srpski as izgubiti neki od tih mečeva.
Iako je u tim trenucima bio kilometrima daleko od svog najboljeg tenisa, znoj na licu, teško disanje, sve je ukazivalo na to da se muči, ali uprkos sve stisnuta pesnica i onaj poznat urlik prolamao se Parizom
Grad u kojem Novak obara sam svoje rekorde. Došao je do sedme titule u francuskoj prestonici, a ukupno 97. u karijeri i dok je nekima to znak da se ta blistava karijea bliži kraju Novaku je znak da mora da nastavi, jer ga samo još 12 titula deli od toga da prestigne Džimija Konorsa i postane teniser sa najviše trofeja u istoriji belog sporta.
„Idem na sve moguće rekorde, na sve što mogu da oborim. Nikada nisam imao problem da to kažem i zato me možda ljudi i ne vole. Nisam se pretvarao kao neki, da kažem da mi nije cilj, pa onda da se ponašam drugačije…Uvek sam se trudio da budem u skladu sa onim šta verujem“, poručio je Novak jasno i glasno u Parizu.
Bio je to delom i odgovor na ćeste izjave Rafaela Nadala koji govoreći o povredama uvek sebi ostavlja prostora za poraz. Osim toga, proslavljeni Španac nedavno je rekao kako bi Novak bio frustiran da nije oborio rekord po broju Grend slemova dok on navodno nije takav.
Svestan je srpski as da su Nadalove želje za rekordima možda i izraženije nego njegove, međutim dok je Rafa goreo u prevelikoj želji, Novak je ćuteo, trpeo i radio.
Ćutao dok su ga blatili u Australiji i Americi, trpeo dok su mu branili da igra jer nije vakcinisan (Australijan open, US Open, Indijan Vels, Majami, Sinsinati) i što je najbitnije sve to vreme radio na sebi, svom tenisu, mentalnog snazi, jer je vrlo dobro znao da će se vratiti.
A kada se vratio, najpre je selektirao gde će igrati, pažljivo je odabrao samo velike turnire i na njih stigao sa jednim jedinim ciljevim – da ih osvoji!
Igrao je na 11 turnira i osvojio je trofej na šest od toga tri Grend slema.
Trofeji su bili slađi još više tamo gde nisu željeni, jedan od njih je i u parizu. Publika tokom turnira nije bila najpristojnija prema Novaku, ali on im je dao epitet „specijalne“ i trudio se da se ne obazire na njih do kraja turnira.
Na tribinama je imao svoju podršku sa kojom je slavio svaku pobedu kao da su mu najbliži članovi porodice, što je svojstveno samo njemu jer nijedan drugi teniser nema toliko prisan odnos sa svojim navijačima.
Za srpske navijače uvek je imao poruku na kameri dokazujući da koliko god bio daleko on zna odakle mu stiže najviše energije, podrške i ljubavi.
U 37. godini života kada bi se neki zasitili, Novak pokazuje nikad veću glad. Dok bi prirodno bilo izgovoriti da srpski as neće moći da igra još dugo godina, posle ovakvog trijumfa u Parizu rizično bi bilo tako nešto izgovoriti jer bi Novak mogao da se uvredi.
„Ne znam više u kojoj sam fazi karijere“, rekao je Novak koji je očigledno uvideo još jednom da može da igra koliko god mu srce bude želelo.
U Parizu ga je mučio stomačni virus, „mi obični ljudi“ bi sa tim virusom verovatno teško ustali iz kreveta, ali neko sa tim virusom, ali i mnogo drugih problema što je pokazao tokom godina može ne samo da igra tenis, već da osvaja titule.
Neka se spremi Torino!