Pakao u Svetoj zemlji: Ovo nije sukob dva naroda nego – dva sveta

Ovo za Sputnjik kaže teolog Dragan Vukić, koji je ispred pokloničke agencije Srpske pravoslavne crkve "Dobročinstvo" više od stotinu puta bio u Svetoj zemlji i dodaje;

Vukić je na čelu "Dobročinstva" bio više od tri decenije, nema svetog mesta na kome nije bio, o kome ne zna gotovo sve, ali, kako kaže od Svete zemlje počinju sva poređenja.

Naš sagovornik u nju je odveo hiljade verujućih ljudi, kaže da je to blagoslov i duhovna radost. Poslednji put u njoj je boravio pred sam početak haosa koji se trenutno dešava, vratio se dan pre napada Hamasa.

"Ništa nije ukazivalo na to da nas čeka ovakav pakao", kaže.

Prvi put je u Svetu zemlju otišao za Božić, imao je pola godine da se pripremi za tu važnu posetu.

"Nekim poslom bio sam kod partijarha Pavla, kaže, idemo za Svetu zemlju, a ja onako brzopleto, nepromišljeno, kažem, ja neću da idem. Zašto? Smatram da još nisam spreman, ni dostojan. Na to će patrijarh, sa njemu svojstvenim šarmom, ako hoćeš baš pravo, možda ni ja nisam dostojan, a ni najspremniji. Ali imaš pola godine, pa spremaj se i udostoji se".

Krenuo je, kao običan putnik, hteo je, kaže, da ćuti i da se moli, pitao se, sa čim će izaći pred Gospoda Isusa Hrista, šta da mu kaže, a što se znanja tiče, bio je vrlo spreman. Kad je stigao, rođena je ljubav na prvi pogled, sve što je učio, odjednom je oživelo pred njegovim očima.

"Prvi put sam tamo, a kao da sam 1001. put. To je bilo posebno raspoloženje i osećaj, shvatio sam, sa Svetom zemljom ne može ništa da se poredi. Posle mi je bilo žao, mislio sam da sam se ogrešio o moj Carigrad, kome sam posvetio dobar deo života, ali tačno je, od Svete zemlje počinju sva poređenja. Tamo čovek oseti veličinu i lepotu svog duhovnog identiteta i svoje vere. Oseća se blizak Bogu, iako je svuda, ako ga nosi u srcu".

Odlasci su ga upoznali sa jevrejskim i palestinskim narodom, ali i sa suštinom problema i nerazumevanja koje među njima vlada.

Odrastao u Sanskom mostu u višenacionalnoj sredini, naučen je od malena da na verskoj i nacionalnoj osnovi ne sme nikoga da povredi, da treba da se živi u ljubavi i slozi.

Vukić podseća da je za Jevreje Jerusalim bio srce i duša. Pominju ga i u molitvama tokom vavilonskog ropstva. U izgnanstvu, skoro dve hiljade godina, na pesah su se pozdravljali rečima, dogodine u Jerusalimu. U molitvama su se okretali prema njemu i nikada nisu zaboravili otadžbinu koju je Bog dao njihovim praocima.

On je u razgovoru za Sputnjik podsetio na stradanje Jevreja kroz istoriju do 20. veka, kada su poželeli da se isele, vrate u Svetu zemlju naišli su na velike smetnje, pre svega Britanaca.

"Hitler nije imao prvobitnu nameru da pobije Jevreje, to nam lepo kazuje David Vajman. Njegova namera je bila da ih iseli, ali niko nije hteo da ih primi. Samo jedan od primera, brod „Sent Luis“ 1939. iz luke Hamburg krenuo je ka Kubi sa 937 putnika. Kubanske vlasti nisu htele da ih prime. Brod je stigao do obale Floride, ni Amerikanci ih nisu hteli, tada su se pozivali su se na imigracione kvote, zakočili useljavanje".

Naš sagovornik ističe da je pun ljubavi i poštovanja prema jevrejskom narodu i državi, njegove prve komšije u Sanskom mostu bili su Jevreji, prva ljubav njegove majke jevrejski dečak iz kuće pored njihove. Njeni roditelji pokušali su da spasu makar jedno od troje dece iz te porodice, svi su stradali.

"Odveli su ih jedno jutro u Jasenovac. Moja mama nije nedeljama silazila sa kapije, čekala je da se Mento vrati. Nije se vratio. Ona ga je do kraja života pominjala kao nešto najlepše što joj se u životu desilo. Strašno je stradanje 6 miliona Jevreja za vreme Drugog svetskog rata, ali taj Holokaust nije prestao. Izrael je nastao na teritoriji koja ga nije želela".

Vukić dodaje da bi palestinski Arapi sa njima možda lakše našli zajednički jezik da se nisu umešale okolne zemlje još 1947. kad zvanično nije proklamovana država Izrael, napali su je Egipat, Jordan, Sirija. To je po njemu bio početak jednog velikog nesporazuma koji traje do dana današnjeg.

"Sigurno da i Arapi imaju pravo na otadžbinu, a pre svega da imaju pravo da žive u miru, a bilo je i pokušaja da se to zaista realizuje. Premijer Jicak Rabin se u Vašingtonu 1993. godine sastao sa Jaserom Arafatom. Mnogi su u tom susretu videli početak mira na Bliskom Istoku. Ali dve godine kasnije Rabina je ubio jedan ultra ortodoksni Jevrejin. Otišao je lider koji je priznao da rešenje od dve države predstavlja najbolje rešenje za bezbednost Izraela, ali i za domovinu za Palestince", podseća Vuki i kaže da je Rabinova ideja umrla sa njim.

Naš sagovornik konstatuje da više nego ikad stradaju nevini ljudi sa obe strane.Zato, dodaje, apeluje na ceo miroljubivi svet.

"Apel, ne onima koji nude oružje i očekuju da se ovaj oružani sukob rasplamsa. Ako se rasplamsa, ne zna se gde će mu biti kraj. Miroljubivi svet treba da se probudi".

Vukić na kraju razgovora podseća na upečatljivu sliku iz Svete zemllje, u sali Tajne večere, zbog dolaska pape Jovana Pavla II povodom dve hiljade godina hrišćanstva, postavljena je skulptura korena, Avrama, praoca judaizma, hrišćanstva i islama.

"Iz tog korena su izrasla tri drveta, tri religije, na njemu su klas pšenice, vinova loza, grozd i palmina grana. Hleb, krv i mir. U zemlji mira, u Božijoj zemlji, najmanje mira ima. Tamo su sve svetinje i praktično, fizički naslonjene jedne na drugu. Tako bi trebali i emocionalno i u razmišljanju da budemo blizu. Ja se molim Bogu, moje molitve su skromne, ali svaka molitva, ako je iskrena, je velika. Molim se da urazumi one koji vode Izrael i one koji vode palestinski narod".