Jupiter je druga najveća planeta u Sunčevom sistemu posle Sunca. Njegova udaljenost od Zemlje je nešto manje od 4 astronomske jedinice, a naučnici su poslali veliki broj sondi kako bi bliže istražili divlju atmosferu ove džinovske planete.
Proučavajući snimke ove planete, tim istraživača otkrio je da postojee brze mlazne struje na Jupiteru koje su široke oko 4.800 kilometara i kreću se brzinom od 515 kilometara na sat.
„Ovo nas je potpuno iznenadilo“, rekao je Rikardo Hueso, istraživač sa Univerziteta Baskije u Bilbau i glavni autor studije objavljene u časopisu „Nejčr Astronomi“.
„Ono što smo oduvek videli kao zamućene delove u Jupiterovoj atmosferi sada se pojavljuju kao jasne karakteristike koje možemo pratiti zajedno sa brzom rotacijom planete“, dodao je on.
Jupiterova atmosfera je svakako čudna, prenosi Sajens alert. Njegove naizmenične trake svetlih i tamnih oblaka – poznate kao zone i pojasevi, respektivno – ne samo da se vrte oko Jupitera na različitim visinama, već putuju i u suprotnim smerovima. I nismo sasvim sigurni zašto su takvi kakvi jesu.
Kada se Jupiter posmatra u različitim talasnim dužinama, mogu se uočiti detalji koji se možda ne pojavljuju u optičkim opsezima. Nije moguće primetiti, samo gledajući kroz teleskop, da Jupiter ima najmoćnije aurore u Sunčevom sistemu, jer sijaju u ultraljubičastom svetlu.
Džejms Veb je najmoćniji infracrveni teleskop ikada napravljen, i njegov pogled na Juputer objavljen ranije ove godine, skoro da izgleda kao foto negativ džinovske planete. Ove talasne dužine su osetljive na gornje nivoe atmosfere Jovijana, misterioznog regiona koji se nalazi između 25 i 50 kilometara iznad vrhova oblaka.
Pažljiva analiza slika razrešila je mlazni tok, koji je ranije bio vidljiv samo kao neka vrsta nejasne izmaglice. Hueso i njegove kolege otkrili su da se moćne mlazne struje nalaze na oko 40 kilometara iznad vrhova oblaka, vrteći se oko Jupitera brzinom od 515 kilometara na sat.
Ovo bi moglo da ima veoma zanimljive implikacije na Jupiterove vremenske obrasce, kažu istraživači. Oni su uporedili podatke iz Hablovih posmatranja nižih nivoa oblaka, koji putuju polovinom brzine mlaza. Prema rečima naučnika, oni predstavljaju do sada najpreciznije merenje kako Jupiterova ekvatorijalna brzina vetra varira sa visinom.
Karakteristike oluje malih razmera koje su se pojavljivale i nestajale između rotacija, u kombinaciji sa različitim brzinama vetra, bile su u skladu sa vertikalnim makazama. Upoređujući ovo sa informacijama koje imamo iz proučavanja Jupitera, to bi moglo značiti da je mlazni tok deo vremenskog obrasca koji bi trebalo da možemo da posmatramo.
„Jupiter ima komplikovan, ali ponovljiv obrazac vetrova i temperatura u svojoj ekvatorijalnoj stratosferi, visoko iznad vetrova u oblacima i izmaglica merenih na ovim talasnim dužinama“, kaže planetarni naučnik Li Flečer sa Univerziteta Lester u Velikoj Britaniji.
„Ako je snaga ovog novog mlaza povezana sa ovim oscilirajućim obrascem stratosfere, mogli bismo očekivati da će mlaz znatno varirati u naredne dve do četiri godine – biće zaista uzbudljivo testirati ovu teoriju u godinama koje dolaze“, dodao je on.