Jomkipurski rat bio je značajan iz nekoliko razloga – uništen je mit o nepobedivosti izraelske vojske, a samopouzdanje arapskih država je poraslo; sa druge strane, Egipat je napravio zaokret u spoljnoj politici i postao značajni američki saveznik. Istovremeno, postao je izopštenik iz arapskog sveta. Izrael je, pak, prošao kroz godine samopreispitivanja, a ekstremne snage postale su dominantne na političkoj sceni.
Kako je razbijen mit o nepobedivosti Izraela
Nakon briljantne pobede u Šestodnevnom ratu 1967, Izrael je živeo u samopouzdanju, ušuškan između Bar Levove odbrambene linije na Sinaju prema Egiptu i sistema utvrđenja na Golanskoj visoravni prema Siriji.
Arapski svet bio je u kolapsu – septembra 1970. Iznenada je umro egipatski predsednik i vođa panarapskog pokreta Gamal Abdel Naser, dok je u Jordanu izbio međuarapski rat između Palestinaca i jordanske armije znan kao „crni septembar“, koji se okončao palestinskim porazom. Takođe, ni rat iscrpljivanja, koji je Egipat vodio protiv Izraela na Sinaju između 1968. i 1970. nije davao rezultat. Zato je Izrael arogantno odbijao svaku mirovnu inicijativu, kao i rezolucije UN-a da vrati Sinajsko poluostrvo Egiptu.
Međutim, Egipat i Sirija spremali su uz pomoć SSSR-a, Kuvajta, saudijske Arabije i drugih arapskih država osvetu za poniženje iz 1967. A ona je počela na Jom Kipur, najveći jevrejski praznik, 6. oktobra 1973. posle podne, kada su vojnici egipatske 2. i 3. armije moćnim šmrkovima počeli da razaraju peščane zidine bar Levove linije i da prelaze Suecki kanal, dok su sirijski tenkovi i komandosi počeli da zauzimaju izraelska utvrđenja na Golanskoj visoravni.
Uskoro se dogodilo nezamislivo – zahvaljujući protivoklopnim raketama „Maljutka“, Arapi su razbili protivnapad izraelskih tenkova, a arapska PVO, smeštena u blizini bojišta, paralizovala je izraelsko vazduhoplovstvo. Mit o nepobedivosti izraelske vojske bio je razbijen.
Okretanje ratne sreće
Međutim, ratna sreća ubrzo se preokrenula. Sadat je naredio egipatskim snagama da, nakon početnih uspeha stanu, što je Izraelu dalo priliku da se okrene severnom frontu. Za 48 sati Izrael je mobilisao više od polovine svojih vojnih potencijala i do 14. oktobra povratio teritoriju koju je sirijska armija zauzela i prodro još dvadesetak kilometara u sirijsku teritoriju, čime je Sirija izbačena iz rata.
Na južnom frontu, jedinice generala (i budućeg izraelskog premijera) Ariela Šarona, počele su napredovanje od 15. oktobra. Uspeli su da dođu do Sueckog kanala, pređu ga i formiraju mostobran, pa da 21. oktobra krenu u napredovanje prema Suecu i okruže egipatsku 3. armiju. Time je Šaronovim jedinicama bio otvoren put ka Kairu.
Izazivanje teške krize
Anegdota kaže da je Ariel Šaron na vest da su SSSR i SAD dogovorile primirje pobesneo toliko da njegovi oficiri nisu mogli da ga smire nekoliko sati. Ipak, njegove jedinice mogle su da uđu, ne samo u Suec, već i u Kairo.
Izraelski vojskovođa kao da nije bio svestan političke pozadine Jomkipurskog rata, koji je svet uveo u najtežu krizu od Kubanske krize dvanaest godina ranije. Primirje je dogovoreno kada je američki državni sekretar Henri Kisindžer otputovao u Moskvu, međutim, pošto se Šaron nije obazirao na dogovor supersila, SSSR je zapretio vojnom intervencijom, a SAD su svoje nuklearne snage stavile u stanje pripravnosti.
Ipak, primirje je prihvaćeno 25. oktobra, a u januaru je potpisan sporazum o izraelskom povlačenju sa Sinaja i dolasku snaga UN na poluostrvo. Juna 1974. Izrael je potpisao sporazum i sa Sirijom i povukao svoje snage na liniju razdvajanja iz 1967.
Jomkipurski rat uveo je Izrael u tešku političku krizu i preispitivanje – najveće žrtve su bili premijerka Golda Meir i načelnik izraelskog generalštaba, general David Elezer Dado. Egipat se, pak, Sadatovom odlukom, približio Vašingtonu, što je rezultovalo potpisivanjem mirovnog sporazuma sa Izraelom u Kemp Dejvidu septembra 1978.
Uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Izraelom i potpisivanje mirovnog sporazuma, načinio je od Kaira izopštenika iz arapskog sveta – Egipat je izbačen iz Arapske lige, a sedište ove organizacije premešteno je iz Kaira u Tunis. Zbog potpisivanja sporazuma, Sadat je postao žrtva atentata oktobra 1981.