Zemlje Centralne Azije nalaze se u srcu evroazijskog kontinenta, a povećanje diplomatskih i praktičnih investicija u njima, moglo bi ih učiniti američkom polugom pritiska u strateškoj borbi protiv Kine i Rusije, ali i klinom između ove dve zemlje čija sve bolja saradnja sve više iritira takozvani kolektivni Zapad.
Zato je Format C5+ 1 (pet centralnoazijskih zemalja i Amerika), koji je osnovan 2015. godine uglavnom da bi SAD imale neku logistiku za ratovanje u Avganistanu, i retko se sastajao i to na nivou nižih činovnika, ove godine, odjednom podignut na viši nivo.
Podstaknut idejom da je Rusija zauzeta u Ukrajini i željom da što više poljulja njenu poziciju na tom terenu, predsednik Amerike organizovao je, tokom zasedanja generalne skupštine Ujedinjenih nacija, sastanak sa predsednicima Kazahstana, Uzbekistana, Kirgizije, Tadžikistana i Turkmenistana. Bajden je, gle čuda, anticipirao i ono što se nakon toga desilo sa Jermenima, pa je još 19. septembra, dakle pre egzodusa iz Nagorno Karabaha, predložio proširenje partnerstva „još nekim“ zemljama regiona. Danas već Jermenijom, u kojoj radi gigantska, jedna od najvećih američkih ambasada u svetu, hodočaste brojni emisari Vašingtona i objašnjavaju koristi od okretanja leđa Rusiji.
Američki „prioriteti“
Svestan da je bezbednost glavni problem centralnoazijskih zemalja, koji one ne mogu same da reše, Bajden je stavio akcenat upravo na to. Sjedinjene Države su se obavezale da će „dati prioritet instrumentima i resursima za pomoć partnerima u oblasti bezbednosti“.
Amerika će „pomoći ovim zemljama da sačuvaju potrebnu distancu“ od Rusije i time ih zapravo pretvoriti u još jednu kariku u borbi protiv Moskve. Pre toga treba učiniti sve da one promene odnos prema Ukrajini.
Bilo je tu raznih obećanja, kao što je zajednička izgradnja ekonomskih i energetskih koridora, razvijanje transkaspisjke međunarodne maršrute koja povezuje energetsku infrastrukturu i transportne mreže Centralne i Južne Azije, pa formiranje Partnerstva za globalnu infrastrukturu i investicije na čelu sa G7... i mnogo toga još.
Očigledno je da na taj način SAD žele da dogovore na ekonomski pojas Put svile i Evroazijski ekonomski savez. A početak dijaloga o „korisnim rudama“ do kraja otkriva pravu nameru – da se Americi obezbede retki elementi centralne Azije koji su joj neophodni za visoke tehnologije da bi osigurala sopstvenu bezbednost.
Obećanja bez krčmara
Ali, pokazalo se da je to sve račun bez krčmara - postupci govore više od obećanja. A tu je situacija sasvim drugačija
Iako je od početka Specijalne vojne operacije diplomatski pritisak na Centralnu Aziju jači nego ikad, teško da će se otići dalje od obećanja. SAD su se duboko zaglibile u Ukrajini i nisu više u stanju da investiraju u centralnu Aziju, prosto zato što im je Ukrajina mnogo važnija. O tome govori i činjenica da je Vašington, koji je Ukrajini dao više od 100 milijardi dolara, za ovu godinu izdvojio samo 25 miliona dolara za ekonomski rast i transformaciju, i još 25 – za „ekonomsku održivost“ zemalja centralne Azije. To su toliko male brojke, da o obećanim koridorima Indija-Bliski Istok-Evropa (IMEC), Transafrički ekonomski koridor i drugi - nema ni govora.
Što se tiče država na teritoriji o kojoj je reč, njima su zaista potrebne investicije i to je osnovni razlog njihove želje za pluralizmom i „diversifikacijom“, ali prioriteti im ostaju bilateralni odnosi sa Kinom i Rusijom, kao i multilateralni sa organizacijama ŠOS, ODKB, Evroazijski savez.
Najpre zato što ne žele da budu pioni na velikoj šahovskoj tabli na kojoj igraju velike sile, ali i zbog svesti da im Vašington, osim obećanjima i organizacijom raznoraznih nevladinih organizacija za apstraktna prava i apstraktnu demokratiju, ne može pomoći.
Geografija je neumoljiva, Amerika je daleko od Centralne Azije. Od raspada SSSR-a pokušavala je da se učvrsti na tom terenu projektima kao što su „Akt podrške slobodi“, „Akt o strategiji Puta svile“, „Velika centralna Azija“ i „Novi Put svile“, pa „strategija SAD u Centralnoj Aziji“ objavljen u doba Donalda Trampa. Rezultati svih ovih programa bili su nezadovoljavajući.
Ofanziva bez šansi
Američka diplomatska ofanziva intenzivirala se više nego ikad, ali brojke govore više nego reči - 2022. godine, bilateralna razmena Kine sa pet zemalja Centralne Azije iznosila je 70,2 milijarde dolara, što je povećanje od 40 posto u odnosu na prethodnu godinu.
Sličan pokazatelj za Rusiju je iznosio 42 milijarde dolara, što je za 15 posto više u poređenju sa prethodnom godinom. Pri tome, u Rusiji živi 3,47 miliona stranih radnika, uglavnom iz Uzbekistana, Tadžikistana i Kirgizije.
Poređenja radi, američka trgovina sa pet centralnoazijskih država iznosi manje od 4,4 milijarde dolara. Od toga je 86 posto (3,8 milijardi dolara) udeo bilateralne trgovine između SAD i Kazahstana. Šta znači razvoj civilnog društva, ženska prava, ili demokratske reforme... ako se ne rešava glavni problem nedostatka investicija.
I zato, zemlje u regionu sasvim sigurno, neće slepo pratiti Bajdenove želje i nadanja. Iako ponekad izgleda da će neke rado okrenuti leđa Moskvi i zameniti je Vašingtonom, igra je mnogo složenija. One će sarađivati i sa Amerikom, ali i sa Japanom, sa Australijom, sa svima koji mogu da reše njihov osnovni problem -investicije, ali njihovi prioriteti ostaju i dalje prvi susedi Kina i Rusija.