Novinarka Sputnjika posetila je Muzej istorije votke u Moskvi i otkrila kako je i zašto ovo piće postalo jedno od simbola Rusije i Rusa.
Preteča savremene votke
Nije slučajno što se Muzej istorije ruske votke nalazi u moskovskom rejonu Izmajlovo, jer je upravo Moskva mesto gde se u 15. veku pojavila votka, a na izmajlovskim zemljama nekada se nalazila uzorna carska farma sa bogatim njivama i proizvodnjom.
U centru muzeja prikazan je model prvog destilacionog aparata. Prema legendi, evropski monasi su otkrili proces destilacije, a italijanski trgovci su prvi dopremali „akvavit“ (vodu života) u Rusiju. Međutim, ovaj proizvod bio je veoma jak, sa 70 odsto alkohola. Tek 100 godina kasnije Rusi su shvatili da „akvavit“ mogu razblažiti običnom vodom.
U vreme Ivana Groznog jačina votke nije prelazila 25 procenata i imala je mutnu žućkastu boju i miris. Ljudi su morali da zatvaraju nos i da je piju u jednom gutljaju, pri čemu se napitak služio u meri od 143,5 grama.
„Medalja za pijanstvo“
Omiljeno imanje Alekseja Mihajloviča Romanova, oca Petra Prvog, nalazilo se baš u Izmajlovu. Po njegovom nalogu, na ovoj teritoriji su izgrađene velike destilerije.
Petar Veliki je prvi dozvolio ženama da piju zajedno sa muškarcima i uveo je kaznu za prekomerno konzumiranje alkohola - "medalju za pijanstvo", koja je bila izrađena od livenog gvožđa, težila je sedam kilograma i krivac ju je nosio oko vrata nedelju dana.
Termin "votka" se prvi put zakonski uspostavlja u vreme vladavine Jelisavete Petrovne, a pod vladavinom Katarine Velike počinje zlatno doba ruske votke. Mutna žuta boja postaje kristalno čista, a neprijatan miris se maskira aromatičnim ekstraktima bilja, voća i povrća.
Zašto Rusi kuckaju prstima po grlu
Jedna od specifičnosti ruskog načina konzumiranja votke je i gest kojim Rusi pokazuju da je neko malo popio ili pozivaju da se popije kuckajući prstima po grlu. Poreklo ovog gesta vezano je za legendu iz Sankt Peterburga iz 19. veka.
Priča kaže da se nakon snažne oluje 1830.godine slomilo krilo anđela na vrhu Petropavlovske saborne crkve, jednog od zaštitnih znakova Sankt Peterburga. Kako u trezoru nije bilo dovoljno novca za izgradnju skela, pronađen je hrabar čovek po imenu Petar, koji se popeo na vrh saborne crkve samo uz pomoć užeta i popravio krilo. Kao nagradu za taj podvig, zatražio je pravo da besplatno pije u svim pivnicama grada. Car mu je izdao poseban dekret sa carskim pečatom, ali ga je Petar izgubio za nedelju dana. Posle čega, car Nikolaj Prvi je naredio da Petru bude utisnuta oznaka na vratu ispod desne jagodične kosti. Kada je Petar dolazio u pivnicu kucnuo bi prstima po grlu, što se kasnije odomaćilo širom Rusije.
Sto grama za komesare
Početkom 20. veka, postepeno je došlo do zabrane prodaje i konzumiranja votke. Godine 1914. započela je antialkoholna propaganda. Alkoholizam kao društveni fenomen je izjednačen sa tuberkulozom i polnim bolestima, a počela je i ilegalna proizvodnja rakije.
Međutim, godine 1924. Staljin je obnovio status votke kao glavnog nacionalnog dobra i vratio proizvodnju votke. Kvalitet votke je dostigao visok nivo.
Godine 1941. Staljin je potpisao naredbu pod nazivom "O sto grama za komesare". Radi održavanja morala vojnika davala se 100 grama votke dnevno po osobi. Votkom su se oplakivali poginuli drugovi. Pojavila se tradicija "pranja medalje". Ako je vojnik dobio nagradu (medalju, čin), pre nego što je zakači, spuštao bi je u čašu, nalivao votkom, pio i tek onda je stavljao na uniformu. Danas je uobičajeno "zaliti votkom" novi stan, automobil i druga važna životna iskustva.
Flaše u obliku medveda
Muzej istorije votke, osim zanimljivih legendi i velikog pariranog medveda, ima i „sobu za trežnjenje“ u sovjetskom stilu, kao i degustacionu „stolovku“, gde smo u 11 ujutru zatekli dve gošće koje su degustirale votku iz različitih delova Rusije. Ovaj muzej ima jednu od najvećih kolekcija votki iz cele Rusije, preko 800 različitih vrsta, složenih po oblastima gde se prave. Svetlana i Irina kažu da im se najviše dopala degustacija, ali i da su oduševljene flašama u obliku medveda.
„Ovaj muzej je pun nostalgije. Nisam znala da je votka imala uticaj na društvene i političke događaje u Rusiji. Muzej je veoma dobro ogranizovan i informativan,“ kaže Irina, učiteljica po zanimanju.
Slično mišljenje deli i Konstantin, ratni veteran u penziji.
„Oduševljen sam. Odlično su prikazali različite periode u istoriji. Ovaj muzej je pravi skriveni dragulj.“
Studenti iz Kine, Čiće i Vang Ingjui, koje smo zatekli u muzeju kažu da je Muzej istorije votke odličan način da razumete ruski mentalitet.
„Preporučujem svima koji imaju priliku da posete Moskvu da obavezno dođu i na Izmajlovo i upoznaju se sa ruskom kulturom i tradicijom,“ poručuje Čiće.