Skoro 100 milijardi dolara u vojnoj pomoći poslale su zemlje Zapada do sada Ukrajini, uključujući milijarde u artiljeriji kratkog, srednjeg i dugog dometa, višecevnim raketnim bacačima i krstarećim raketama, ali to nije ugasilo dalje vojne ambicije Kijeva, koji traži i NATO ekvivalente ruskih krstarećih raketa velikog dometa.
„Želimo rakete kao što su ruski „Kalibar“ i H-101“, rekao je nedavno izvor iz ukrajinskog generalštaba britanskim medijima.
On je istakao brzinu, manevarske sposobnosti i karakteristike „nevidljivosti“ ruskih raketa, dodajući da su zbog toga teške za presretanje i podvlačeći da je Kijev spreman da koristi zapadno oružje velikog dometa „čim pronađe metu i može da je pogodi“.
Šta je ruska krstareća raketa „Kalibar“
„Kalibar“ je ime cele porodice ruskih protivbrodskih, protivpodmorničkih i raketa za dejstvo po ciljevima na kopnu, koje se lansiraju sa podmornica i brodova, a i u budućnosti sa kopna. Operativni domet im je između 220 i 4.500 kilometara, a bojeva glava ima 400 do 500 kilograma razornog eksploziva ili nuklearno oružje.
Razvoj ove rakete započet je osamdesetih godina 20. veka, kada je sovjetska armija zatražila stvaranje nove, nenuklearne verzije strateške krstareće rakete KS-122. Zadatak da se napravi novi projektil, koji bi leteo brže od zvuka u poslednjim fazama leta, završen je devedesetih godina. „Kalibar“ je prikazan javnosti 1993. godine, ali je njegova isporuka ruskoj vojsci bila usporena zbog raspada SSSR i smanjenja vojnih troškova.
Kao glavna prednost ove rakete pokazala se njena modularnost i mogućnost da bude korišćena protiv različitih vrsta ciljeva i lansirana iz različitih pomorskih ili letećih platformi. Ove karakteristike, u kombinaciji sa impresivnim dometom i brzinom, omogućile su joj da nedirnuta „preživi“ post-Sovjetsku tranziciju.
Rusija je počela proizvodnju „Kalibra“ sredinom devedesetih, a inženjeri su razvili veliki broj varijanti za domaću upotrebu i izvoz. Prva borbena upotreba „Kalibra“ zabeležena je 2015. godine, kada su njime gađani teroristi u Siriji, a lansiran je sa ruske mornaričke korvete u Kaspijskom moru, kao i sa fregata i podmornica u Sredozemnom moru.
Rusija je do sada tokom specijalne vojne operacije ispalila na desetina „Kalibara“ na vojne ciljeve širom Ukrajine, a rakete su pogađale komandna mesta, vazduhoplovne baze i protivvazduhoplovne sisteme. Takođe, prošle jeseni korišćeni su za gađanje energetske infrastrukture, kao odgovor na višestruke napade Kijeva na rusku civilnu infrastrukturu, uključujući i Krimski most.
Ruski vojni stručnjaci pohvalili su „Kalibar“ kao jednu od najefikasnijih dalekometnih raketa koja je do danas korišćena u ukrajinskoj krizi. Posebno ističu autonomni inercioni sistem navođenja, otpornost na ometanje, sposobnost niskog leta, ubrzanja u finalnim fazama leta korišćenjem jedinstvenog manevra, čime se dramatično podiže sposobnost probijanja kroz neprijateljsku protivvazduhoplovnu odbranu i mogućnost pogađanja mete.
Koji je NATO ekvivalent „Kalibru“
Najbliži NATO pandan „Kalibru“ je „Tomahavk“, američka univerzalna dalekometna podzvučna krstareća raketa. Ona je predstavljena osamdesetih godina, a postoji niz njenih varijanti.
Američka raketa može biti naoružana konvencionalnom bojevom glavom od 450 kilograma ili nuklearnom bojevom glavom i ima operativni domet između 460 i 2.500 kilometara.
Dok je Rusija izvozila „Kalibar“ u najmanje četiri zemlje (Alžir, Kina, Indija i Vijetnam), Vašington je strogo ograničio izvoz „Tomahavka“, pa ga sada pored SAD ima samo još Velika Britanija.
„Tomahavk“ ima nekoliko poznatih manjkavosti u odnosu na „Kalibar“, uključujući i podzvučnu brzinu leta, zbog čega je mnogo ranjiviji kada je u pitanju PVO. Zatim, slabiji je po preciznosti i dometu, a ima i neslavan dosije borbene upotrebe (tako je u Iraku 2003. iračka PVO oborila oko 30 „Tomahavka“, dok u Siriji 2017. i 2018. godine svaka druga takva raketa nije stigla do cilja).
Ruski vojni istoričar Juri Knutov, direktor Muzeja protivvazduhoplovne odbrane u Moskvi, kaže da „Kalibar“ zbog svojih karakteristika, poput velike brzine i mogućnosti da menja brzinu tokom leta, ima prednost u odnosu na slične NATO rakete.
„Brzina leta „Tomahavka“ je stabilna, dok „Kalibar“ može da je menja u širem rasponu. Takođe, „Kalibar“ ima jedinstveni manevar u finalnoj fazi leta, čime je praktično neuhvatljiv za protivničku PVO“, kaže Knutov.
Ovaj stručnjak ističe i da je „Kalibar“ opremljen modernim algoritmima koji su dizajnirani posebno kako bi mu omogućili izbegavanje protivničke PVO, što je veoma značajna prednost.
„Te rakete nisu mnogo ranjive kada je u pitanju ukrajinska PVO, što je najvažnije, i stalno se modifikuju. Trenutno je u pripremi nova varijanta sa bojevom glavom od jedne tone i unapređenom preciznošću i brzinskim karakteristikama“, kaže Knutov.
Šta je raketa H-101 i ima li NATO nešto slično
Raketa H-101 (poznata i kao H-102 kada nosi termonuklearnu bojevu glavu) je strateška krstareća raketa velikog dometa koja je ušla u upotrebu u ruskoj vojsci 2013. godine. Domet joj je 5.500 kilometara i nosi konvencionalnu bojevu glavu od 400 kilograma ili nuklearnu bojevu glavu od 250 kilotona do jedne megatone.
Lansira se iz ruske strateške bombarderske avijacije, u kojoj su avioni Tupoljev Tu-95 i Tupoljev Tu-160.
Domet ove rakete je superioran u odnosu na sve druge krstareće rakete na svetu, a jedina koja joj donekle može da priđe blizu je američka AGM-129, koja je sada izbačena iz upotrebe, čiji domet je 3.700 kilometara. Ovu raketu, koja je predstavljena devedesetih godina, izbačena je iz upotrebe 2012. godine zbog problema sa pouzdanošću i visokih troškova održavanja
Kao i „Kalibr“, i raketa H-101 prvi put je operativno upotrebljena u Siriji između 2015. i 2017. godine, udarom na teroristička utvrđenja, kampove i komandne centre. Od 2022. godine, povremeno se koristi za udar na strateške ciljeve iza linije fronta u Ukrajini.
Ta raketa opremljena je tehnologijom za smanjenje radarskog otiska, inercionim sistemom navođenja uz optičko-elektronsku korekciju, kao i sistemom koji smanjuje efikasnost ometanja. Putanja rakete H-101 može da bude menjana tokom leta.
NATO trenutno u upotrebi ima američku AGM-86 krstareću raketu koja može da se poredi sa H-101. Ta raketa nastala je ranih osamdesetih i ima operativni domet od 2.400 kilometara. Međutim, za razliku od H-101, američki pandan ima samo opciju da nosi nuklearnu bojevu glavu i lansira se isključivo iz aviona B-52, pa ne postoji mogućnost za konvencionalne udare.
Američka vojna industrija radi na nasledniku te rakete AGM-181, ali i ta raketa, čiji domet bi trebalo da bude 2.500 kilometara, može da nosi samo nuklearnu bojevu glavu.
To znači da NATO može da parira raketi H-101 samo „Tomahavkom“, čiji limiti su već navedeni i koju su već prevazišle ili joj se približile kineska raketa CJ-20 (domet 2.000 km), severnokorejska „Hasal“ (2.000 km), iranska „Paveh“ (1.650 km), indijska „Nirbhaj“ (1.500 km), francuska „misal de krosije naval“ (1.400 km).
Globalni domet ruskih krstarećih raketa kao što su „Kalibar“ i H-101 podstakle su ruske zvaničnike da istaknu kako zbog toga Rusija ne mora da ima vojne baze širom sveta, kao što imaju SAD i NATO.
„Zašto bi nam bila potrebna stalna baza, kad možemo da dostignemo svakoga bez nje“, rekao je 2015. godine ruski predsednik Vladimir Putin, komentarišući rusku operaciju u Siriji.