Setimo se kako se prošle godine Filip Petrušev, tada košarkaš Crvene zvezde, vajkao medijima da ništa dobro nije izvukao iz vremena provedenog na pripremama reprezentacije Srbije...
Danas, posle Svetskog prvenstva gde je pokazao sav svoj talenat, izmerio svoje mogućnosti sa nekima od najboljih centara sveta, sigurno je da ne misli tako.
Ne bi tako trebalo da misle ni drugi mladi igrači, a za pomoć u tome neka im posluže primeri starijih, Jovića i Avramovića.
Čekala je Srbija Jovića da se pridruži timu na pripremama i dočekala ga je, čime je za Mundobasket rešila goruće pitanje plejmejkera.
Ne samo da je Srbija dobila time, već je i Jović. Podsetio je na dane kada je dominirao Evroligom u dresu Crvene zvezde i sada će dobiti priliku da to ponovi, doduše ne u svom voljenom klubu.
Jović je proteklu sezonu, posle nekoliko loših zbog povreda i izbora klubova, proveo u španskoj Saragosi gde je nagovestio da i sa 33 godine i dalje ima mladalačku hitrinu i već potvrđen osećaj pravog dirigenta igre.
Na to su se nadovezale briljantne partije na Mundobasketu, a kao nagrada za pravi odnos stigao je i poziv ekipe iz Evrolige – Valensije.
„U odličnom sam fizičkom stanju. Nisam igrao dugo godina Evroligu, ali sam na Svetskom prvenstvu pokazao sebi da sam spreman da igram na najvišem nivou. Znam da postoje neki koji su sumnjali u mene, ali ja takve sumnje nemam“, rekao je Jović na predstavljanju u novom timu.
Sumnje su imali mnogi i u Aleksu Avramovića, govorili su da nije ni plejmejker, ni bek, da ume da se zaigra, da ponekad preteruje, da ume da se previše zaleti u odbrani i da napravi brze faulove... Govorili i govorili, pitali se šta on može da ponudi reprezentaciji Srbije za Mundobasket.
Dao je sve, poslednji atom snage, herojske šuteve, frenetičnu odbranu, ukradene lopte, osećaj timu da ima ko da mu čuva leđa i da preuzme odgovornost kada je najpotrebnije, a zauzvrat je dobio samopouzdanje i potvrdu svog kvaliteta.
Postao je Aleksa heroj nacije zbog svog iskrenog i predanog odnosa prema dresu Srbije, ali je postao i najbolja verzija sebe, što je viđeno i u njegovom premijernom nastupu u novoj sezoni za Partizan.
Uprkos povredi zgloba zarađenoj još na Mundobasketu, Aleksa je zaigrao u ABA Superkupu i pokazao koliku veru u svoje mogućnosti je dobio posle briljantnih partija na Filipinima.
Momenat koji to povrđuje je šut za tri poena u poslednjim sekundama prvog poluvremena utakmice protiv Igokee kada je pametno sačekao reakciju defanzivca, „prodao“ jednu fintu i potom pogodio trojku za oduševljenje navijača i ovacije na kojima se aplauzom zahvalio.
Zbog Stefana i Alekse, nekada ranije zbog „drugopozivaca“ poput Katića, Birčevića, Kalinića, Štimca, reprezentacija će ostati uvek važna za individualni razvoj igrača, bez obzira na to šta kažu menadžeri, treneri u klubovima, „dobronamerni“ ili zabrinuti bližnji – jer reprezentacija je reprezentacija i to će tako ostati dok je obruča, lopte, parketa ili betona.