Jedno je kada Luka Dončić, od oca Srbina i majke Slovenke, odabere da nosi dres reprezentacije Slovenije. A, potpuno je nešto drugo kada Lorenco Braun, Amerikanac, ničim izazvan, pojača Španiju, (kao da je u pitanju klub, a ne reprezentacija) i sa njom osvoji titulu prvaka Evrope!?
Pitanje da li zna na mapi da pokaže gde je Španija.
Nonsens.
Takvih primera je u poslednje vreme sve više. Jednostavno, kada na sportskim borilištima vidite dres Srbije znate da gledate originalnu, organsku reprezentaciju ljudi koji dolaze i predstavljaju svoju zemlju (osim retkih primera poput ženske košarke i italijanskih selektora u odbojci, o tome nešto kasnije). Kada im sa druge strane izađu protivnici, oni nose određene dresove, grb, pevaju različite himne, ali dešava se da sa tom zemljom i reprezentacijom - nikakve veze nemaju!
Potpuni apsurd je da su na odbojkaškim prvenstvima Evrope, i u muškoj i u ženskoj konkurenciju, titulu MVP-ja dobili sportisti koji su - Kubanci! Verovali ili ne. I u oba slučaja je Srbija direktno bila, pa može se reći i oštećena.
Jer, Turska je nadigrala Srbiju u finalu konkurenciji dama, a da je ubedljivo najbolji pojedinac na meču bila Melisa Vargas, poreklom Kubanka. Otišla je da igra klupski u Turskoj i odjednom „postala“ Turkinja. Da nje nije bilo u finalu, skoro pa sa sigurnošću možemo da kažemo da Turska ne bi u onako tesnoj utamici, u pet setova, nadigrala naše devojke. Ovako...
Isto tako, u muškoj konkurenciji, odbojkaška reprezentacija Srbije poražena je u četvrtfinalu od Poljske u čijim redovima igra Vilfredo Leon, inače oženjen Poljakinjom, ali da li to menja stvar?
I Melisa „Turkinja“ i Leon „Poljak“ su kasnije postali najbolji igrači turnira - Evropskog prvenstva. Oboje sa Kube, oboje MVP Evropskog prvenstva. Čak i da su najgori igrači u ekipi, da ne ulaze na teren - ne bi imalo smisla. A, oni su bukvalno doneli zlato spomenutim reprezentacijama.
I uskratili Srbiju da dođe do zlata u ženskoj, a možda i do polufinala u muškoj odbojkaškoj reprezentaciji.
„Vargas je rodom sa Kube i dobila je turski pasoš pre dve godine. Ona se vodi kao Turkinja i igra tursko prvenstvo kao domaća igračica. Dešava se to u svim sportovima. Ja sam uvek bila za to da u reprezentaciji igraju igrači koji su iz te zemlje. Nekako mi je to bila čar igranja za reprezentaciju. Vidimo da je to postalo moderno i ne možemo ništa protiv toga“, rekla je Milena Rašić u nedavnom intervjuu za Sputnjik.
Na temu naturalizacije govorila je i odbojkašica Jovana Stevanović koja je na svojoj koži osetila neku vrstu nepravde.
„Ja sam patriotski dosta nastrojena, iskreno ne bih volela da mi naturalizujemo nekoga pored toliko talenata koje imamo širom Srbije. Više bih radila na našim talentima, nego naturalizovala druge, jer neko kada dođe, ne može da oseti himnu, zastavu, balkon, jednostavno mi srcem pobeđujemo“, rekla je Stevanovićeva za Telegraf.
Mi znamo ko smo, uz izuzetke koji potvrđuju pravilo
Kada Novak Đoković izađe da igra tenis - znate ko je i šta je. Isto to se odnosi i na našu mušku košarkašku reprezentaciju, na Ivanu Vuletu (Španović), odbojkaše, rukometaše, odbojkašice, fudbalere, vaterpoliste i sve one koje ste u prošlosti gledali na čuvenom Balkonu.
Nema laži, nema prevare. Nema dovođenja „osmaka“ da igraju protiv „petaka“. Nema švercovanja! To smo što smo, dokle doguramo - dogurali smo.
Videli smo da se godinama spominje mogući stranac u muškoj košarkaškoj reprezentaciji, ali od toga nema ništa. Otišli suOrlovi drugim ili trećim timom, gledajući imena, na Mundobasket i postali vicešampioni. Da li je potreban bolji dokaz da smo sami sebi dovoljni?
Čak i da su bili poslednji u Manili, poštenije je. Neka budu poslednji. Časnije je tako poslednji, nego prvi kao pojedini što su prvi.
Citiraćemo ovde čuvenog srpskog košarkaša Milana Gurovića.
„Ako Srbija dovede stranca u reprezentativnoj košarci, više nikada neću navijati za nju niti ću je gledati“.
Dodajmo, pošteno je i to reći, da Srbija ima primere naturalizovanih igrača u reprezentaciji.
Za ženski tim nastupale su Danijel Pejdž i Ivon Anderson. Žensku odbojkašku reprezentaciju vodili Italijani Danijele Santareli, odnosno sada vodi Đovani Gvideti, imamo i Gruzina rvača, a mušku fudbalsku ekipu predvodili su Havijer Klemente i Dik Advokat.
Naravno, govoriti o Ognjenu Kuzmiću ili Tijani Bošković, koja dolazi iz Bileće, kao naturalizovanim igračima je... besmisleno.
Primeri sa proteklog Mundobasketa
Digao je galamu Argentinac Andreas Noćioni protiv naturalizovanih igrača u reprezentacijama pred protekli Mundobasket, ali tek kada je njegova reprezentacija osetila moć Bahama u čijim redovima je najbolji bio - naravno, Amerikanac.
Bilo je naturalizovanih igrača prilično mnogo na Svetskom prvenstvu, a čini se da taj trend neće izostati u narednim godinama, već da je sve jači i jači.
FIBA je labavim propisima dozvolila svakakve zloupotrebe jednog dozvoljenog naturalizovanog igrača.
Treba spomenuti i slučaj Ignasa Brazdeikisa koji je rođen u Litvaniji, potom kao dete otišao u Kanadu gde je igrao za mlađe kategorije, pa sada nastupa za Litvaniju. Ako za to postoji razumevanje, kako onda objasniti potrebu da se kroz ovog pravilo reprezentacije pojačavaju kao da su klubovi.
Idealan primer je Španija koja je angažovala Lorenca Brauna pred Evrobasket prošle godine i osvojila titulu prvaka Evrope. I tu titulu niko, ili malo ko, osporava. Isto se odnosi i na Sloveniju koja godinama u ekipi ima strance, od Entonija Rendolfa do Majka Tobija. I od te reprezentacije je, na primer, Srbija 2017. godine izgubila finale Evrobasketa.
Sličan je bio slučaj i sa Grčkom ovog leta.
Ničim izazvani, Heleni su naturalizovali Amerikanca Tomasa Vokapa koji sada igra za nacionalni tim. Slikovito gledano - on, sa Grčkom, ima veze jednako kao i sa Srbijom, Kinom, Zambijom ili Burkinom Faso.
Naturalizovani igrači na Mundobasketu:
Tomas Vokap (Grčka), Džordan Klarkson (Filipini), Majk Tobi (Slovenija), Kajl Anderson (Kina), Ronde Holins-Džeferson (Jordan), Kendrik Peri (Crna Gora), Tadeus Mekfaden (Gruzija), Omari Spelman (Liban), Karlik Džons (Južni Sudan), Džošua Ibara (Meksiko), Karl Entoni Tauns (Dominikanska Republika), Tremont Vejters (Portoriko), Džon Holand (Portoriko), Tim Soareš (Brazil), Patrik Gardner (Egipat)...
Stavovi – ko je za, ko je protiv?
Šta o naturalizaciji kaže selektor Amerike u košarci Stiv Ker?
„Ne smeta mi to uopšte. Mislim da je to sjajna prilika za te momke da igraju pod okriljem FIBA. Skoro svaki tim protiv kojeg smo igrali ima jednog Amerikanca, to je pravilo FIBA i nama je to u redu. Volim što ti igrači dobijaju šansu“, rekao je Ker.
Šta kaže upravo naturalizovani Amerikanac koji je igrao u dresu Grčke, Tomas Vokap? Potegao je tezu uspeha kao veoma, veoma važnu u celoj priči.
Da li se posle uspeha sve zaboravlja?
„Veoma poštujem ponos koji imaju Srbi i Litvanci. Razumem njihovu poziciju i zašto ne žele da naturalizuju igrače, ali… Da, mislim da Litvanci i Srbi misle isto tako. Španski igrači su isto tako mislili. Dok ne držiš to zlato u rukama… Tada zaboraviš ko je koje nacionalnosti. Lično mislim da bi Litvanci zaboravili ko je koje nacionalnosti. Srbi isto. Kao što smo videli – Španci su zaboravili. Svi smo videli šta im je doneo Lorenco Braun. U svim medijima i intervjuima su govorili pozitivno o njemu. Oni su bili prvi koji su ga prihvatili i grlili. Pobede su dakle izbrisale sve”, zaključio je Vokap.
Interesantno viđenje ima Amerikanac Čarls Dženkins, koji inače poseduje srpski pasoš, ali je rekao da iz poštovanja prema našim stavovima nikada ne bi igrao za reprezentaciju naše zemlje.
„Iskreno, ne bih igrao za Srbiju ni da me pozovu. Da, imam pasoš, ali vi Srbi ste ponosan narod. Ljudi žele da za reprezentaciju igraju igrači rođeni u Srbiji. Ne bih čak ni razmišljao o tome, nikada ne bih to učinio, poštujem stav Srba o tome. Slali su mi poruke na društvenim mrežama povodom toga, ali Srbija ima pregršt talentovanih igrača koji rastu, razvijaju se i treba da dobiju šansu. Ne bih voleo da se nađem u takvoj situaciji. Kada bi se to u teoriji dogodilo, neki bi bili srećni da me vide u dresu Srbije, neki ne bi, to je preveliki pritisak, igranje za drugu reprezentaciju”, rekao je Čarls Dženkins za Mondo jednom prilikom.
Sa druge strane, postoje legende srpske košarke koje podržavaju ideju naturalizacije i dovođenje stranca u muški nacionalni tim. Jedan od njih je čuveni Žarko Paspalj.
On takođe, poput Vokapa, govori o rezultatskom uspehu nacionalnog tima uz pomoć dovođenja stranog igrača.
„Potreban nam je kvalitetan stranac, koji može da naprvi razliku. Da smo ga imali možda bi osvojili na nekom takmičenju i zlato umesto srebra. Mislim da nam je potreban na poziciji četiri, koja je kritična za nas. Međutim, mi tu kartu nismo iskoristili. Imate primer u ženskoj reprezentaciji, gde smo ostvarili nekoliko sjajnih rezultata sa stranim igračicama. I niko nije rekao da su one osvojile medalju, već reprezentacija Srbije. Imate sjajan primer u Sloveniji, koja je došla do istorijskih rezultata uz pomoć stranaca. Situacija je ozbiljna i mora što pre da se reaguje. Rezultati reprezentacije su direktno povezani sa interesovanjem dece za košarku u Srbiji“, objasnio je Paspalj svoje stanovište jednom prilikom.
Šta o sebi kaže ikona grčke košarke, Janis Adetokumbo?
„Nosim u sebi vrednosti i principe nigerijskog naroda. Na kraju krajeva, moji roditelji su Nigerijci i odrastao sam u takvom okruženju. Naravno, rođen sam u Grčkoj, odrastao u Grčkoj, sa evropskim mentalitetom, tako da u sebi nosim delove obe strane. Moj slučaj je sličan Hakimovom, jer iako je i on Nigerijac, više ga ljudi znaju po njegovoj američkoj strani. Ja sam rođen u Grčkoj, igram za Grčku, ali svi znaju da sam Nigerijac i da pripadam njenoj kulturi. Ovog leta sam išao tamo sa majkom i braćom. Ja sam Afrikanac“, rekao je Adetokumbo.
Naravno, ne možemo da se ne vratimo na slučaj Džoela Embida, Kamerunca koji je dobio francuski pasoš, možda će igrati za Francusku, a spominje se da će možda čak nastupati i za Ameriku?!
Šta se dešava u fudbalu, atletici i ostalim sportovima?
Na primer, italijanska fudbalska reprezentacija nedostatak domaćih igrača nadomešćuje naturalizacijom Južnoamerikaca koji imaju italijansko poreklo. Posle Matea Retegija selektor Roberto Manćini pozvao je i levog beka Vaska de Game Lukasa Pitona da zaigra za italijanski nacionalni tim.
Imamo primer Malte koja je ima 24 naturalizovana predstavnika u različitim sportovima - od stonog tenisa, do košarke i tenisa. Pobunila se zbog toga i bivša stonoteniserka sa Malte Endrju Gambina.
„Stranci koji predstavljaju Maltu, koji nemaju nikakvu vezu sa ostrvom, pojave se na takmičenjima, uzmu veliki novac i onda odu. Ne doprinose ni 0 odsto Malti niti razvoju njenog stonog tenisa“, rekla je Gambina.
Slična je situacija i kod ostalih manjih zemalja poput Kipra i San Marina.
I nisu u pitanju samo male zemlje. Na primer, poznati fudbaler Kalidu Kulibali je rođen u Francuskoj, igrao je za mlađe kategorije te zemlje na Mundijalitu, da bi kasnije odlučio da igra za Senegal. Rahim Sterling je rođen na Jamajci, došao je sa pet godina u Englesku i odlučio posle da ira za tu zemlju.
Primera je mnogo.
Da ne ulazimo u svet atletike u kojoj medalje na Evropskim prvenstvima redovno osvajaju takmičari koji, očigledno, nisu Šveđani i Norvežani.
Reprezentativni sport, onakav kakav smo poznavali, možda više neće postojati. Zato što ne postoje granice.
Sve se pomešalo. I klubovi i nacije i reprezentacije.