Ekskluzivno za Sputnjik to poručuje ambasador Ruske Federacije Aleksandar Bocan-Harčenko, jedini ruski ambasador u Evropi koji je u zemlji koja nije uvela sankcije njegovoj državi.
— Ovde je situacija zaista povoljnija, komfornija, naravno, dobronamerna kao što je bila i ranije. Poznajem zemlju, osećam zemlju i Srbe, makar tako mi se čini. Naravno da to treba razvijati i razvija se. Ali, ipak, reći ću ne samo u svoje ime, ono što je dragoceno je to što nismo osetili nikakvu razliku u odnosu Srba pre i posle 24. februara 2022. godine - kako su se odnosili tako se i danas odnose prema Rusiji i zaista se orijentišu na svoje gledište, na svoje misli i osećanja. Na njih ne deluje rusofobna zapadna propaganda. To svakako stvara sve uslove za rad, to je najvažnije, a kao posledica toga što je sasvim prirodno dolazi i pozicija rukovodstva koje se pre svega principijelno ne priključuje antiruskim sankcijama i mi nastavljamo da sarađujemo u okviru i obimu koji je u ovom trenutku moguć. Reći ću tako jer bi svakako bilo još više rezultata i više tih mogućnosti ali na žalost nas dele zemlje koje se pridržavaju antiruskih sankcija i to je stvorilo prepreke, posebno u početku, i probleme koje mi uspešno rešavamo.
Srbi imaju čime da se ponose
Svedok ste svih najvažnijih događaja poslednjih bar dve decenije u Srbiji i prilikom raspada Jugoslavije – i naših ratova, i bili ste član Kontakt grupe koja je pregovarala o uslovima mira i svega onoga što nam se događalo. Htela bih da vas zamolim zato da ocenite današnju situaciju i da je uporedite sa nekim ranijim. Mi imamo osećaj da nikad teže nije bilo. Da li smo u pravu?
— Srbija je prošla kroz čitav niz veoma teških etapa i svaka je bila teška sa svojim specifičnostima.
Uzmite period pre raspada Jugoslavije, pa period samog raspada, niz ratova u regionu, Hrvatska, Bosna, onda Kosovo, i mislim da, zapravo, iz tog perioda teškoća Srbija verovatno nije ni izlazila. Jer posle 1999. situacija nije istinski rešena niti su se uzimali u obzir interesi Beograda. Kasnije je Zapad nastavljao drugim sredstvima, najrazličitijim, i političkim i spoljnopolitičkim polugama, koristeći unutarpolitičku situaciju ne bi li se, kako kod nas kažu, Beograd dotukao i naterao da se potčini onim interesima na Kosovu kojima je Zapad težio i pre devedesetih, a možda i ranije i koji su doveli i do raspada Jugoslavije i svih tragedija uključujući onu na Kosovu. Ovaj period je izuzetno težak ali Srbi imaju čime da se ponose zato što čuvaju principijelni stav i Beograd se drži, što se tiče i Kosova i odnosa, veza i saradnje s Rusijom. Najubedljiviji i najupečatljiviji primer je odlučno neprihvatanje antiruskih mera.
Ovih dana ambasador Hil je bukvalno gurnuo prst u oko Srbiji tvitom „kad se nacionalna garda Ohaja vrati u Beograd doživljava prijatan doček“. Nikome nije bio prijatan dolazak nacionalne garde Ohaja, razumem da države moraju da sarađuju - to su bili dani prijateljstva Srbije i Amerike – da li jedan diplomata koji je prijatelj jedne zemlje može tako da se ponaša?
— Ruska i američka diplomatija imaju potpuno različit pristup, različit stil, različite ciljeve i interese i principijelno različit odnos prema zemljama i narodima gde radimo. Taj osećaj hegemona koji postoji u Americi ispoljava se na svim nivoima. Za nas je primer koji ste naveli nešto potpuno neprihvatljivo, užasno, ali on sam bi trebalo komentariše ono što govori i piše.
Svedoci smo toga da zapadne zemlje, a i naši susedi, Rusiju okrivljuju za sve što se dešava. Za Kolindu Grabar Rusija je kriva što nije izabrana za predsednika Hrvatske, za Kurtija je Vučić kriv jer hoće da bude mali Putin. Da li je moguće reagovati na sve to ili ih puštate da pričaju?
— Mislim da je sada upravo takva faza koja omogućava da se nikako ne komentariše i da se ne obraća pažnja na takve izjave. Mislim da oni koji takve stvari pričaju diskredituju sami sebe i spuštaju se na takav primitivan nivo.
Rusiji odgovara stabilna Srbija
Kažu da Rusiji savršeno odgovara da ovde bude haos i nered i da zapravo i pravi taj haos. Bilo je situacija, sećam se kad su jednom prilikom tokom protesta našli neku Ruskinju na ulici i zaključili da su Rusi organizovali taj protest. Kakvi su zapravo interesi Rusije na Balkanu, da li joj zaista odgovara haos ili bi joj ovde više odgovarala da bude mirno da bi mogla da se bavi svojim problemima?
— Postoje određeni ljudi koji su sada odabrali da im osnovna aktivnost bude da napadaju i kritikuju Rusiju i da terciraju Zapadu. Oni žele da se istaknu i da nešto od toga dobiju. Najvažnije je nešto drugo – da je bilo, i to se nije ni krilo, daleko više slučajeva nego slučajna Ruskinja koja se našla među učesnicima protesta, kada su predstavnici američke ambasade učestvovali u takvim akcijama. Pritom, niko od pomenutih nije se ni usudio da kaže da to prelazi sve diplomatske norme, da je to kršenje obaveza i pravila i međunarodnog prava jer svi radimo na osnovu tog prava i da, u datom slučaju, postoji želja da se potkopa stabilnost zemlje. Što se tiče teze koja se seli iz jedne izjave u drugu, a dolaze od niza opozicionih snaga i pojedinaca – da je u našem interesu haos, želeo bih da skrenem pažnju da ni u jednoj od tih izjava nema dokaza. Logično bi bilo da, ako je čovek uveren u to što govori, da navede dokaze i kaže: da, Rusiji odgovara haos i iznese na osnovu čega to kaže. Ali toga nema iz prostog razloga što ga ne može ni biti.
Rusiji odgovara stabilnost Srbije, makar zato – hajde da budemo racionalni - što mi imamo dugoročne planove saradnje. Za realizaciju tih planova i zadataka koji su odobreni sa najvišeg nivoa, prirodno je da je neophodna pre svega stabilnost. Drugo, što je zaista veoma važno: ne možemo mi haos da poželimo prijateljskom, bratskom narodu koji u apsolutnoj većini saoseća i razume našu poziciju, pre svega u vezi sa specijalnom vojnom operacijom i krizom u Ukrajini kao i u vezi sa širokim, globalnim međunarodnim pitanjima. Kako mu možemo želeti išta osim dobra? To je po definiciji nemoguće.
Ruski ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko u studiju Sputnjika
© Sputnik / Dejan Simić
Vučić brine o interesima svoje zemlje i nikome se ne pravda
Još jedno pitanje koje privlači pažnju su vaši česti susreti s predsednikom Srbije. Oni koji ne vole Rusiju kažu da Vučić svaki čas dolazi kod vas da se pravda za nešto što je uradio. Kakvi su to odnosi i kakvi su to razgovori?
— Te optužbe su nastavak neuspešnih i jadnih pokušaja da se baci senka i da se zatruje sve što postoji u normalnim odnosima. Zapravo, nikakvih pravdanja, ne samo da nema nego ih ne može biti. Predsednik Srbije – i to odlično razumeju i Moskvi, i rukovodstvo Srbije orijentišu se na nacionalne interese Srbije i sve što se radi upravo je zasnovano na tim interesima i na dugoročnim zadacima razvoja Srbije i jačanja njene stabilnosti, kao i regionalne, evropske stabilnosti i jačanju uloge u međunarodnim poslovima. Zato je potpuno nezamislivo pravdati se za to što sprovodiš interese svoje zemlje, niti toga ima. Predsednik Vučić je više puta visoko ocenjivao poziciju Rusije u vezi sa kosovskim pitanjem, doslednu, principijelnu poziciju Rusije kao stalnog člana Saveta bezbednosti. Uravo je takav status izuzetno važan kada je reč o aktuelnoj situaciji u vezi sa rešavanjem kosovskog pitanja, kao i kada se radi o perspektivi kada će se pojaviti pozitivna ohrabrujuća dinamika za rešavanje te krize, a to će se sigurno dogoditi.
Objavljeno je da će ministar spoljnih poslova Dačić ići u Moskvu? Priprema li se poseta i znamo li kada će ona biti?
— U konkretnom slučaju naš ministar je pre izvesnog vremena rekao da je potpredsednik vlade, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, a on je i kopredsednik Međuvladine komisije, pozvan u posetu i sada se na radnom nivou, diplomatskim kanalima razmatraju prihvatljivi rokovi.
Zapadni interes – da se Beograd dotuče
Ne možemo da ne govorimo o sankcijama, videli smo da se na predsednika Vučića vrši toliki pritisak, da su Hrvati i Bugari morali da se bave juče baš tim pitanjem od hiljadu drugih koja je trebalo rešavati. Razumem zašto se Zapad ponaša prema Rusiji kako se ponaša, ali zašto je Zapadu toliko važno da Srbija uvede sankcije Rusiji? Od toga niti Rusija može da ima neke velike štete, niti Zapad neke velike koristi?
— Imamo prilično obimnu saradnju i neka dodatna šteta, kako oni očekuju, Rusiji može da bude nanesena. Mada, nisu nam nanele neku štetu ni sve zapadne sankcije, ali to je već drugo pitanje.
Što se tiče Srbije oni žele da je u potpunosti, 100 odsto uvedu u grupu zapadnih, antiruski nastrojenih država i smatraju da stav Srbije stvara pukotinu u tom antiruskom frontu. I za njih, priključivanje Srbije sankcijama predstavlja rešenje problema posebnih odnosa između Rusije i Srbije, odnosa ispunjenih poštovanjem, prijateljstvom, ljubavlju i bratstvom na duži vremenski period. Oni smatraju da ako se Srbija priključi sankcijama ti odnosi će biti potkopani. Greše, jer srpsko rukovodstvo ima principijelni stav koji se zasniva na čitavom nizu motiva, a glavni je stav većinskog stanovništva. Druga stvar je to što Zapad, bila to Evropska unija ili Vašington, ne brine mnogo za stav većine stanovništva. I kod njih zaista izaziva neobuzdani bes što Srbija to radi, a kandidat je za članstvo u EU. Navikli su da kandidati za članstvo zahteve ispunjavaju još disciplinovanije i brže od same EU, nastojeći da se istaknu, da se „pokažu“ i iako još nisu punopravne članice EU.
Da budu veći katolici od pape, kod nas tako kažu…
— Za zapad je u određenom smislu pozicija Srbije šok, jer nisu navikli na takvo ponašanje. Navikli su na konstantno ponižavanje, na narušavanje sopstvenih interesa. Ima mnogo primera kada države u cilju zadovoljavanja nekih sitnih zahteva Brisela i Vašingtona odbacuju u stranu i nacionalne i ekonomske interese, čak i nacionalno dostojanstvo i istorijsko sećanje.
Nacionalni interes Srbije je odbrana Kosova…
— Zapadu je potrebna imitacija rešenja, ništa se novo ne predlaže, i ne može ni da se predlaže. Jer, ma šta se govorilo, uvek izbija ili se direktno imenuje jedan cilj koji postoji od kraja 90-tih – nezavisnost Kosova i priznanje te nezavisnosti od strane Beograda. To je ono što Zapad smatra za svoj interes, a oni rade uvek ono što je u njihovom interesu. Oni od toga nikada nisu odustali, ma kakve formulacije da su birali u okviru pregovora o statusu. Faktički je odmah bilo jasno da su to pregovori o statusu, odmah je bilo jasno, iako statusi mogu biti različiti, da može biti samo jedan – nezavisnost. Putem pregovora ili ne. I svi dalji napori na tzv. normalizaciji na Zapadu su tretirani i danas se tretiraju kao put da se Beograd natera, satera u ugao, stavi pred neminovan izbor - da prizna Kosovo. Koriste sve metode, od nekih pregovaračkih klopki, a u datom slučaju teško mi je da zamislim da predsednik Vučić može da upadne u takvu klopku. On je veoma iskusan političar, ima ogromno iskustvo u pregovorima i generalno životno.
Uspeva uvek da im isklizne...
— U konkretnom slučaju bih drugu reč upotrebio - uspeva da ne podlegne tim iskušenjima, provokacijama na političkom planu, pregovaračkom. Još jedan metod, ne nov, kojem smo se vratili, koji je korišćen ranije – poluge pritiska na Beograd jeste stvaranje neizdrživih, nemogućih uslova za Srbe na samom Kosovu pod pretpostavkom da upravo to može da natera Beograd na neke korake u pravcu priznanja. Pošto u toj situaciji ništa ne može da se uradi, podstiču se Priština i Kurti. Nije stvar u Kurtiju, on je verovatno radikalniji ali svako ko je bio na njegovom mestu pre ili bi došao posle - radiće isto. To je direktno i nedvosmisleno i on bez uvijanja govori - da želi kontrolu nad srpskim opštinama, da ne želi Srbe na Kosovu. On čini sve da ne bude ne samo normalizacije odnosa sa Beogradom nego ni bilo kakvih veza između Kosova ili opština naseljenih Srbima sa Beogradom. Bez obzira na sve sporazume, on neće prihvatiti nikakve odluke o formiranju ZSO iako je to deo Briselskih sporazuma. To već sve odavno postoji ali do sada nije rešeno. I sve se ponavlja kao na toj traci.
A šta mogu da urade Ujedinjene nacije? Koliko su one danas jake, znamo da Rusija u Kina mogu da stave veto ali koliko danas imaju značaja? Predsednik Vučić će govoriti u Ujedinjenim nacijama uskoro…
— To je veoma važno jer da nema stava Rusije i Kine u Savetu bezbednosti oni bi davno, još 2006, 2007. godine, pokušali da reše pitanje glasanjem na bazi Ahtisarijevog plana i da zatvore tu temu. Pri tome svi shvataju da nije moguće doći do nekog rešenja bez konačne saglasnosti SB UN. Jer oni su odgurnuli Rezoluciju 1244 i u svojim praktičnim aktivnostima je ne poštuju, ali ona postoji. Zato je jasno da se u procesu konačnog rešavanja kosovskog pitanja, u krajnjem ishodu, ne može zaobići SB UN.
Osim toga, zadržavanje kosovskog pitanja na agendi SB UN pruža mogućnost da se to pitanje stalno razmatra, da se upozorava na probleme koje postoje, da se svetska većina upozna sa tim problemima. Ne mogu da kažem da time situacija može da se u korenu izmeni ali proces je dugotrajan i uveren sam da ne može biti rešen. Zapad veoma želi da ga reši, želi da stvori privid intenzivnih napora, to je jasno. Nekakvo rešenje problema išlo bi njima u prilog posebno u kontekstu Ukrajine, pokazali bi da je po pitanju Kosova to njihov uspeh i da je problem rešen. U datom slučaju ne može biti nikakvog poređenja, sve što su radili, agresija NATO, sve je to precrtano, što se kaže, pobedniku se ne sudi. U datom slučaju postoji konsenzusom postignut dogovor između Beograda i Prištine, Beograd je sa svime saglasan. Ne shvatajući da toga neće biti i da ne može biti. Neće i ne može biti!
Nastaviće se...