Za sebe kaže da je srpski reditelj i švajcarski oficir. Rođen u Badenu, u Švajcarskoj je završio gimnaziju, a u Beogradu filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti.
Kaže da je „životno odrastao“ u Švajcarskoj, a filmski u Srbiji.
Srpski reditelj i švajcarski oficir
Zato su ove dve zemlje podjednako deo njegovog identiteta koji je pokušao da objasni i u svom prvom dugometražnom dokumenatrnom filmu „Moja švajcarska vojska“ koji će pretpremijeru imati 17. septembra na zatvaranju Festivala evropskog dokumentarnog filma „Sedam veličanstvenih“ u MTS dvorani.
„To je identitet sa kojim sam od rane mladosti odrastao i koji je izazov savremenog zapada - višeslojni multidimenzionalni identitet koji se na različite načine odražava na jednu regiju, naciju, društvo. Odlučio sam da preispitam to bitisanje sa svim svojim vrlinama i manama kroz prizmu vojske“, kaže Popadić za Sputnjik.
Svoje kratkometražne filmove prikazao je na stotinak festivala širom sveta, od Kine, preko Izraela i Belgije do Amerike, i često je na tim putovanjima nailazio na čuđenje kada bi pomenuo da, pored toga što snima filmove, takođe je i oficir švajcarske vojske:
„Osetio sam da tu postoji priča koja bi mogla da bude interesantna i koja je filmična, da bih mogao kroz tu priču da preispitam i društvo i krenuo sam u tu avanturu“.
Švajcarska ima u Evropi daleko najbrojniju vojsku po glavi stanovnika
© Foto : Promo
Naoružani Švajcarci i neutralna država
Švajcarska, navodi Popadić, ima u Evropi daleko najbrojniju vojsku po glavi stanovnika, a ono što je specifično jeste da svaki pripadnik vojske – njih 150.000 svoje oružje drži kod kuće, što izaziva različite reakcije:
„Bolje obavešteni znaju da svi drže oružje kod kuće i često čujem komentare tipa - 'Vi, Švajcarci, ste naoružani i opasni', a oni koji se ne interesuje toliko za vojsku obično pitaju – 'Zar vi niste neutralni, zar vi uopšte imate vojsku?'“.
Svako mora da ide u vojsku, objašnjava dalje Popadić, osim ako mentalno ili fizički nije sposoban ili ako ne može iz moralnih razloga. Onda služi civilno:
„Nakon odsluženja vojske, dalje napredovanje je dobrovoljno. U filmu razotkrivam taj svoj put, kao i drugih protagonista koji se takođe odlučuju na to dobrovoljno angažovanje za domovinu i zemlju u kojoj žive“.
Dok u Srbiji i većini drugih zemalja postoji striktna razlika između oficira i civila, u Švajcarskoj to nije slučaj:
„Svi imaju svoje civilne profesije. Rade kao pekari, prodavci, bankari, profesori, ali takođe učestvuju u vojnim vežbama i napreduju kroz doškolavanje u oficirskoj karijeri. Kada mi neko kaže da radim za vojsku, pokušam da im objasnim da ja ne radim u vojsci, već služim vojsku kao oficir, koji je privremeno aktiviran. Mogu da imam komadnu funkciju, ali na tih mesec – dva dok sam u vojsci“, kaže Luka.
Švajcarska vojska i Fakultet dramskih umetnosti najviše su uticali na formiranje moje ličnosti
© Foto : Promo
Ne želi da otkriva, pre projekcije filma, svoje razloge za dalje napredovanje u vojsci. Taj „emocionalni proces i splet okolnosti“ prikazao je u filmu, ali ističe da su švajcarska vojska i Fakultet dramskih umetnosti najviše uticali na formiranje njegove ličnosti, te zato sebe smatra srpskim rediteljem i švajcarskim oficirom.
Beograd ima poseban elektricitet u vazduhu
Srbija i Švajcarska su dosta različite, napominje, imaju i svojih dodirnih tačaka, a život i u jednoj i u drugoj ima svoje vrline i mane:
„Ja imam svoj mali svet koji mnogo volim. Živim u super stanu, sa devojkom, imam prijatelje srpskog i švajcarskog porekla, neki su iz Irana i Irske. Imam taj ušuškani svet, ali užasno je sve skupo i to me najviše tišti. Beograd ima jedan elektricitet u vazduhu, struju koju osetite na ulici, taj naboj koji mi fali u Švajcarskoj. Ovde je sve organizovano, regulisnao, sve ide na vreme, ali je zbog te stalnosti tromo, bar za moj duh. Volim Cirih i Baden i volim skijanje, ali ponekad mi prija da se malo razbudim u Beogradu koji takođe ume da bude i naporan i zahtevan. Ja ću za Švajcarce uvek da budem samo 90 ili 80 posto Švajcarac. Sociolozi bi rekli da pripadam toj izgubljenoj drugoj generaciji koja nije ni tamo ni ovamo, ali polako se prilagođavam i tamo i ovde“.
Kroz ličnu, iznenađujuću i duhovitu priču o zemlji čokolade, sireva i banaka pokušao je da se poigra sa streotipima o Švajcarskoj:
„Probam da vidim svet sa puno humora, jer život koliko je tužan toliko je i bizaran i smešan. I Švajcarska ima svoje protivurečnosti, sumnje i nesigurnosti i probao sam da njih ispoljim kroz humor. Nisam film napravio o vojsci koja ide u Avganistan da ratuje ili o zemlji koja je stalno u opasnosti od vojnog puča nego je to prosto pogled na jednu zemlju koja, baš zato što je očišćena od neposredne opasnosti, predstavlja dobar model za analizu problema ideje savremene Evrope i njenih izazova“.
Kada u kafiću sretnete svoje klasiće
Nakon studija 2016. se vratio u Švajcarsku da završi film i doktorske studije, ali se, priznaje, uskoro zapitao da li je pogrešio što nije ostao u Beogradu, jer je „u Srbiji počeo produkcioni bum“:
„Mnoge moje kolege rade velike stvari. U Švajcarskoj nemate filmsku industriju, sve je improvizacija. Obuka glumaca je na standardnom nemačkom i svi glumci koji završe u Cirihu su Nemci, a najbolji švajcarski stidenti glume idu u Berlin, Minhen, Beč. Bude neki glumac iz Visbadena koji ne razume švajcarsku vojsku, ni šta znači odrastati u nekom selu pored Ciriha, igra Hamleta četiri meseca i ide dalje. Fali mi onaj trenutak kada izađete u kafić i vidite pola svoje klase i svi oni igraju u pozorištima u gradu. Znate da ako odete u tu i tu kafanu, srešćete sedam glumaca i tri reditelja ili onaj čuveni fudbal četvrtkom kada igraju glumci, producenti“.