Bez ijednog stranca u ekipi, bez naturalizovanja, bez nekoliko važnih igrača, bez najboljeg igrača na svetu - pokazali su da mogu. Sada su stigli do kraja puta. Mogu mnogo da dobiju, reklo bi se, ne mogu puno da izgube. Čak i da završe sa srebrom oko vrata, napravili su istorijski rezultat, svi će im sa oduševljenjem aplaudirati.
A, ako osvoje zlato? U tom slučaju postaće legenda. Mit.
Otišli su na prvenstvo sa željom i vatrom u grudima, ali bez preteranog poverenja. Podrške je bilo, nadanja je bilo, ali vere... Ne preterano.
Svetislav Pešić, taj iskusni vuk, okupio je oko sebe čopor momaka koje je manje želeo da računa na njih, a više morao da računa na njih. I ispostavilo se sve to uspešno. Bez velikih svetskih zvezda, sa jasnim liderom Bogdanom Bogdanovićem, dominantnim centrom Nikolom Milutinovim, igračima zadatka, mirnim Stefanom i nadahnutim Nikolom Jovićem i košarkaškim terijerom Aleksom Avramovićem stigao je do finala Mundobasketa.
U nekim predviđanjima bili smo osmi favoriti pred početak šampionata, u nekim ni u 10 favorita. A, evo gde smo sada.
Srbija je posle niza loših godina obezbedila medalju, prvu od 2017. godine i srebra na Evrobasketu i to je, uz overenu vizu za Olimpijske igre - najvažnije.
U finalu Srbija mora da nadigra Nemce kako bi stigla do zlata. Nemce, koji nemaju poraz na turniru, koji igraju vrhunsku košarku, znaju svoje uloge na terenu i što je najvažnije - uigrani su.
Od Denisa Šrudera, preko dvojice Vagnera, Tajsa, Bonge, Fojtmana i Maoda Loa, Johanesa Timana... Zaista ekipa vredna velikog respekta.
Kada se gleda košarkaški, Nemci imaju visinu, imaju težinu, snagu, preciznost, izbacili su Amerikance iz igre za finale i ubacili im preko 100 poena.
Ali, Srbija ima srce, ima odbranu, ima frenetičnu hemiju u ekipi koja je pokazala da realnost nije nešto na šta se obazire.
Srbija je u sebi svojstvenom magnovenju. Igra za svoj narod, za Borišu.
Tu pravila realnosti prestaju da važe.