Veliko razdvajanje saveznika: Da li će NATO doživeti kolaps 2025? /video/

Štaviše, nasuprot uobičajenom trijumfalnom zaključku da je predsednik Rusije Vladimir Putin ujedinio čitav zapadni svet protiv sebe, naravno, tako što svi iz tog sveta sad još pokornije slušaju šta im kaže Amerika, ”Atlantik” upozorava da ovo ekstravagantno upozorenje o razlazu umesto ujedinjavanju saveznika nije pitanje neke daleke budućnosti.

Nego se dva saveznika – pokor(e)na Evropa i njen glavnokomandujući sa one stane Atlantika – ”već nalaze na ivici najznačajnijeg svesnog razdvajanja u međunarodnim odnosima u poslednjih nekoliko decenija”.

”Od 1949, NATO je jedna konstanta svetske bezbednosti… To je jedinstvena i najuspešnija bezbednosna grupacija u modernoj istoriji sveta. I mogla bi da doživi kolaps do 2025”, opominje magazin ”Atlantik” one kojima se obraća.

I precizira: ”Neposredni katalizator ovog kolapsa biće rat u Ukrajini… Uzrok propasti NATO-a biće suštinska razlika u stavu između populističkog krila Republikanske partije – koje predvodi Donald Tramp, a sada predstavlja jasnu većinu unutar partije – i egzistencijalnih bezbednosnih briga velikog dela Evrope.”

Ukratko, ”populističko krilo Republikanske partije namerava da ostavi Kijev na cedilu”.

Iako je tekst u ”Atlantiku” nesumnjivo pisan sa standardnih ratnohuškačkih, odnosno, antitrampovskih pozicija, te u tom smislu predstavlja uobičajeno propagandno oruđe kome je neposredni cilj da još jednom objasni kako je Tramp zao, ipak, ne može se poreći da je autor teksta, izvesni profesor strateških studija Filips Pejson O’Brajen, uočio neke od procesa koji bi zbilja mogli da dovedu do prognoziranog kraha vojnog pakta koga on na pomenuti način besramno naziva ”konstantom svetske bezbednosti”.

Stvar je, naime, u tome što se, kako se navodi, ”u proteklih par nedelja ispostavilo da Trampovi proruski i anti-NATO stavovi nisu samo prolazni fenomen u Republikanskoj partiji; sumnjičavost u pogledu američkog učešća u podršci Ukrajini sad predstavlja konsenzus u populističkom srcu partije”. A debate predsedničkih kandidata pokazale su da i Trampovi prvi pratioci među predsedničkim kandidatima, Ron Desantis i Vivek Ramasvami, dele njegove stavove protiv dalje pomoći Ukrajini, što znači da je to stav oko tri četvrtine republikanskog biračkog tela.

A ”rastuće raspoloženje američke desnice protiv podrške Ukrajini predstavlja izuzetan izazov za budućnost NATO-a”. Tim pre što bi, sve i ako Džo Bajden ponovo pobedi, ”republikanska kontrola Predstavničkog doma ili Senata, ili oba doma Kongresa, značajno oslabila pomoć SAD ukrajinskim naporima”. Te će stoga, u većoj ili manjoj meri, Sjedinjene Države postati ”prepreka dugoročno slobodnoj i stabilnoj Evropi”, što bi ”raspolutilo atlantsku alijansu”.

Pa se zato evropskim lider(čići)ma bez ikakve ironije, dakle, bez mnogo smisla, toplo preporučuje ”perspektiva u kojoj će na sebe morati da preuzmu većinu tereta pomoći Ukrajini da pobedi u ratu… Evropske vojske moraju da počnu da misle kako će, same, da odbrane Evropu od ruske agresije.”

Ali, čak i u okviru ove višedimenzionalne besmislice o ruskoj agresiji na Evropu, profesor strateških studija uspeva da uoči pravu opasnost. On, naime, konstatuje da bi sama ”Evropa mogla da se nađe u unutrašnjoj diplomatskoj krizi” jer ”zemlje na istoku (poput Poljske i Rumunije) i na severu (kao što su baltičke i skandinavske države) očajnički žele da vide poraz Rusije”, ali bi ”države na zapadu i jugu, koje osećaju manji strah od ruske agresije, mogle da krenu za novom američkom administracijom koja pravi otklon od Ukrajine i pokušava da napravi dogovor s Rusijom. Rezultat bi, u najboljem slučaju, bilo nasleđe gorčine i nepoverenja, i trajni slom evropske saradnje u najgorem.”

S tim u vezi, od upadljivog je značaja jedan nedavni tekst u ”Njujork tajmsu” koji, ukazujući na paradoksalni fenomen u sklopu koga zbog neuspeha ukrajinske kontraofanzive pregovori sa Rusijom postaju tabu tema umesto da je obrnuto, otkriva i da, u potaji jer ne smeju javno, nadležni sve više priželjkuju upravo ono rešenje koga se magazin ”Atlantik” pribojava zbog mogućeg poraznog dejstva na budućnost severnoatlantskog pakta.

”Nemački zvaničnici”, upire prstom ”Njujork tajms”, ”žude za ispregovaranim rešenjem i razgovaraju kako bi Rusija mogla da se dovede za pregovarački sto, ali to čine samo u potaji i sa osobama od poverenja u tink-tenkovima, otkriva jedan od njih. Postoji želja u Berlinu, kao i u Vašingtonu, da se rat ne produži u nedogled. Delom i zato što već počinje da nestaje politička volja za beskonačnom vojnom i finansijskom podrškom Ukrajini, pogotovo među onima na desnici i krajnjoj desnici, koji postaju sve uticajniji.”

Kako će se njihov rastući uticaj odraziti na budućnost konflikta u Ukrajini? Šta će za budućnost NATO-a značiti izostanak priželjkivanog poraza Rusije? I kakvi potresi mogu da se očekuju u odnosima transatlantskih saveznika?

O ovim su pitanjima u ”Novom Sputnjik poretku” govorili general-major u penziji Mitar Kovač, direktor Evroazijskog bezbednosnog foruma, i nekadašnji dopisnik ”Novosti” iz Moskve i urednik portala ”Fakti” Đuro Bilbija.