Srbija je u beogradskoj Areni odigrala najbolje prvo poluvreme tokom priprema, ubacila je čak 65 poena i delovala kao mašina koja se ne može zaustaviti.
Na kraju, Portoriko je tada primio 110 poena, beogradska publika je bila oduševljena i time je praktično nacrtano kako će izgledati zvaničan duel sa srednjeameričkom ekipom na Mundobasketu.
Srbija je briljantno startovala duel drugog kola Svetskog prvenstva, pokrenuo je sve sjajni Nikola Jović, podsetivši u nekim momentima na Nemanju Bjelicu iz najboljih dana i veoma brzo je srpski tim stekao veliku razliku.
Selektor Pešić je ponovio startnu postavu iz uvodnog duela sa Kinom, ponovo je Ognjen Dobrić bio starter na krilnoj poziciji, čini se da je prvi put u karijeri sa takvom ulogom i još mu treba da se navikne na nju jer je dosad uglavnom bio džoker koji ulazi sa klupe i unosi instant energiju.
Nije bilo iznenađenje ništa što je Srbija pokazala u prvom poluvremenu, odnosno kako je selektor delio minutažu jer je četvrtine otvarao sa različitim petorkama, kako bi praktično svi dobili šanse, osim Petruševa koji je preventivno ostavljen van akcije zbog povrede zarađene u duelu sa Kinom.
Dobra igra Srbije i rast razlike je omogućio Pešiću da Guduriću i Bogdanoviću poveri i plejmejkerske zadatke, što su oni već radili na pripremama, ali je dobro da osete i pritisak takvih uloga na zvaničnom takmičenju.
Jedna izgubljena lopta u prvom poluvrmenu ukazuje na to da su srpski košarkaši bili maksimalno fokusirani i u utakmici, nije bilo izmišljanja i suvišne improvizacije, sve je rađeno po dogovorenom planu i tako i treba jer taj plan zasad donosi dobre rezultate.
Ali, stvari su se promenile u nastavku i možda je i dobro što je bilo tako.
Rivali su opustili ruku u šutu, opustila se i dobrana Srbije, loše se ušlo u drugo poluvreme, kasnilo se u pokrivanju rivala i sve je kažnjavano trojkama, na šta je reagovao selektor jer startna petorka, pošto je presedela dobar deo druge četvrtine, kao da je ipak zaboravila šta treba da radi.
I dobro je da se to sada desilo, Portoriko jeste smanjio razliku na 12 poena, ali kvalitet te ekipe nije takav da bi u kontinuitetu mogao da preti, što je Srbiji dozvolilo luksuz pada koncentracije i ponovnog vraćanja na stari ritam.
Važne lekcije srpski tim treba da izvuče iz treće četvrtine, bez potrebe se mnogo pomagalo u odbrani, skupljalo se u reketu, a to su Portorikanci koristili i dolazili do otvorenih pozicija u šutu za tri poena, na kraju do više od 30 ubačenih poena za deset minuta.
Ništa bolje nije bilo ni u nastavku, moglo bi se reći da je samo zahvaljujući frenetičnoj energiji Alekse Avramovića u prvoj liniji srpska odbrana uspela da zauzda razletelog rivala koji se vratio čak na samo deset poena zaostatka, dodatno doprinevši nervozi Srbije.
Takvu praksu Srbija ne sme da dozvoli u daljem toku takmičenja, kao ni činjenicu da prvi faul u trećoj deonici pravi na šutu za tri poena jer će kvalitetniji rivali to svakako žestoko kazniti, da ne podsećamo već na čuvene Italijane...
Sve u svemu, važna je pobeda na turniru, ali još važnije naučiti na greškama i ni po koju cenu ih ne ponavljati u nastavku jer ih niko neće praštati, ne sme se spavati u odbrani, ne smeju se gubiti lopte bez razloga, ne sme se protivnik vraćati u igru na krilima svojih loših odluka.
Utakmica protiv Portorika je verovatno i poslednja prilika da se izvuku pouke iz grešaka, poslednji meč u grupnoj fazi protiv Južnog Sudana treba da potvrdi da je urađen domaći zadatak, a već naredna runda znači da stvari moraju da budu perfektne, i na timskom i na individualnom nivou.
Jednostavno, to je imperativ reprezentacije Srbije, nedostatak suvog kvaliteta se mora nadoknaditi pametnom i odgovornom igrom tokom svih 40 minuta utakmice kako bi se ostvario neki od ciljeva – u suprotnom, mogu nam se desiti neke reprize koje želimo da zaboravimo.