Veliki civilizacijski zadatak: Uvodi li se u Srbiji penzija za najugroženiji deo društva

Inicijativa za uvođenje instituta socijalne – garantovane penzije upućena je od strane Ministarstva za brigu o selu radnoj grupi za izradu Predloga strategije za unapređenje položaja starijih lica u Republici Srbiji za period od 2024. do 2030. godine. Saopštio je to ovih dana ministar za brigu o selu Milan Krkobabić, ističući da bi ta garantovana penzija bila u iznosu ne manjem od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti i da bi se jednom godišnje usklađivala sa troškovima života. Dobijali bi je oni stariji od 65 godina koji nemaju nikakvu penziju i ne mogu da je dobiju, a nalaze se u zoni siromaštva.

Da li će ovaj, kako je Krkobabić rekao, civilizacijski zadatak i jedno od polazišta borbe protiv siromaštva, konačno od ideje biti pretočeno u praksu. Na to se čeka još od 2007. godine jer je uvođenje socijalnih penzija bilo predviđeno tada usvojenom nacionalnom strategijom o unapređenju položaja starih u Srbiji.

Takav vid pomoći postoji u više od 100 zemalja sveta, ali su sistemi različiti, od onih bogatih sa razvijenom socijalnom politikom, do zemalja liberalnog ekonomskog modela. Tako, na primer, u Kanadi ta socijalna pomoć jedva pokriva troškove stanarine za one koji nemaju svoj stan, dok u SAD takozvanu federalnu penziju od oko 1.000 dolara mesečno dobijaju građani nakon što napune 65 godina.

Ima li Srbija ekonomske snage da to sada i realizuje? Uglavnom se pominje cifra od 200.000 ljudi u Srbiji starijih od 65 godina koji ne ostvaruju pravo na penziju, od kojih su 85 odsto žene, uglavnom one u seoskim domaćinstvima. Sredstva bi bila izdvojena iz budžeta, a ne Fonda za penziono i invalidsko osiguranje, iako već dugo tu vrstu socijalne pomoći svi krste socijalnom penzijom. Krkobabić očekuje da do realizacije, ako ne ove godine, dođe u naredne dve.

Savić smatra da ne treba čekati još dve godine na rešavanje tog pitanja i, kako kaže, boji se da će se ako se sa tim bude odugovlačilo priča opet razvodnjiti. Smatra da to treba uraditi pre, a ne posle narednih izbora.

Mnoge zemlje u svetu, posebno skandinavske, imaju jaku socijalnu politiku jer im to omogućava visok BDP, pa i u našoj situaciji, kako kaže, treba biti realan koliko možemo da opteretimo budžet Srbije.

Savić, koga smo zatekli na rodnom Zlatiboru gde provodi svako leto, kaže da upravo gleda takva staračka domaćinstva kojih je sve više i da su posebno ugrožene žene koje nemaju nikakva primanja. Kada biologija učini svoje i više ne može da se radi, pogotovo kada jedan od supružnika ostane sam, onda su to, napominje on, istinski socijalni slučajevi.

Ljudi će možda reći da ni 100 evra nije puno, ali to kažu oni koji primaju i hiljadu evra mesečno, kaže ovaj ekonomista po čijoj oceni su potrebe onih koji nemaju nikakva primanja uglavnom vezane za hranu.

„Mislim da to treba da bude prioritet države. U budžetu Srbije, odnosno u određivanju novca za te izdatke mislim da to i sadašnja vlast , kao što su mogle i prethodne, relativno lako može da izdvoji, ali nisu imali sluha za to. Očekujem da ova vlast ima sluha i veća je garancija ako to uradi pre izbora“, kaže Savić.

Na pitanje, da li će biti teško utvrditi kriterijume po kojima će se određivati ko će steći pravo na tu vrstu socijalne pomoći, on ističe da je to višedecenijska boljka Srbije jer nema adekvatnu socijalnu politiku. Ipak, veruje da to u najvećem broju slučajeva ne bi trebalo da predstavlja problem.

Oceni o potrebi uvođenja socijalnih penzija ne protivureče ni u Fiskalnom savetu, koji uvek strogo vodi računa da se Srbija prostre onoliko koliko to ekonomska snaga i budžet zemlje dozvoljavaju.

U predlogu mera Fiskalnog saveta za socijalnu i poresku politiku za smanjenje nejednakosti i rizika od siromaštva u Srbiji, navedeno je da se u široj javnosti često preuveličava broj i materijalna ugroženost starih lica bez penzijskih primanja, a da podaci zapravo pokazuju da u Srbiji ima 115.000 lica starijih od 65 godina koji ne primaju penziju.

Od tih 115.000 starih 16.000 njih se nalazi iznad cenzusa za primanje novčane socijalne pomoći kakva već postoji usled sopstvenih prihoda iz drugih izvora, najčešće od rada. Pored toga, 75.000 starih bez penzije živi u domaćinstvima gde drugi članovi imaju primanja iznad dohodovnog cenzusa za novčanu socijalnu pomoć. Ostaje dakle 24.000 lica starijih od 65 godina koji ne primaju penziju i čiji su dohoci manji od cenzusa za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć.

U Fiskalnom savetu smatraju da je previše rigorozan imovinski kriterijum koji podrazumeva da lica nesposobna za rad da bi primala novčanu socijalnu pomoć ne smeju da imaju više od jednog hektara zemljišta u svome posedu. Napominju da tri četvrtine od 16.000 ugroženih starih lica koja ne primaju novčanu socijalnu pomoć žive u ruralnim sredinama.

Zato smatraju da je u okviru postojećeg zakona moguće znatno povećati imovinski cenzus u pogledu zemljišta koja staračka domaćinstva poseduju. Jedno od potencijalnih rešenja je, kako smatraju, da se za staračka domaćinstvima zemljišni uslov podigne na 10 hektara zemlje. Popis poljoprivrede iz 2012. godine pokazuje da je oko trećine nosilaca poljoprivrednih gazdinstava starije od 65 godina, od čega manje od jednog hektara ima oko 30 odsto domaćinstava, a manje od 10 hektara poseduje čak njih oko 95 odsto.

Smatraju, takođe, da bi trebalo ukinuti zakonsku obavezu plaćanja PIO doprinosa za osiguranike poljoprivrednike koji ne poseduju zemljište veće od 10 hektara, jer poljoprivrednici nemaju interesa da izdvajaju za penziono. Socijalna penzija bi to dodatno obesmislila, a već sada je, kako navode, iznos minimalne poljoprivredne penzije čak i nešto manji od iznosa novčane socijalne pomoći za dvoje starih lica u domaćinstvu.